Da l' znaš? Vjenčao si me za sebe bez prstena, onako srcem. Bez papira, zvanica, buke. Duše su nam kumovale. I zato volim što te volim na hiljadu jednostavnih načina. Kao dijete se radujem kada te na pragu ugledam. Ne mogu ja da te objasnim. Niti se trudim. Samo vjerujem i kraj tebe treperim. Dok somotskom nježnošću vrhovima prstiju miluješ moja ogoljena leđa u postelji. Zatvorim oči i zahvaljujem u sebi. Što si tu. Što dišeš. Što živiš. Zahvaljujem na osjećaju da sada mogu sve. I da je tvoja sreća moja sreća. Svaki tvoj san moja želja da ti se ostvari. Tvoje postojanje razlog da te čuvam.

Da l' znaš? Zaista te na hiljadu načina volim. I iznova se zaljubljujem. U tvoj osmijeh. Glas. Hodanje. U tvoj spokoj dok kraj mene spavaš. Tada nije bitno ništa. Sjutra ne postoji. Samo taj momenat da osluškujem svoju sudbinu kako diše. I kraj nje se ušuškam. Ugrijem. Nerijetko ostanem budna pa te posmatram. Poljubim lakoćom dodira Sunca sa prvom jutarnjom rosom. Takvo spokojstvo je božanska predstava. U kojoj oboje govore tišinom.

Da l' znaš? Govorim ljudima da sada imam na koga da se oslonim, da sam se ponovo kao žena rodila. Sve je sa tobom lakše. I noći nisu obične noći kada imaš kraj koga da odboluješ, isplačeš, strahove odagnaš. Uhvatiš za ruku i prođe te. Onako, u dvoje. Tada shvatim da postojiš ti, kome se poklanjaju minuti i sati. Poklanja se vječnost. I zora koja nije usamljena. Dok je moje kose na tvom jastuku. Dok je tebe u mom srcu.