Odvukla sam Kaću u kuhinju/igraonicu da se druži sa njim, nije im uspelo nikako. Čak sam se naljutila kad mu je mama donela kolač i nesvesno rasplakala Kaću koja ne sme da ih jede, majčinski instinkt, ne možete od toga pobeći. Kasnije započinjem razgovor sa njegovom majkom, pita za Kaću, ja uzvraćam pitanjem. Kaže on je 10. marta dobio jednjak, ja naivno začuđena pitam: "Kako mislite, dobio jednjak?"

"Znate, on je rođen bez jednjaka, ima četiri godine i tek sada je dobio jednjak". Čuli ste da deca dobijaju razne stvari, ali jednjak... Kao prikrivate zaprepašćenje, činjenicu da su tu tri meseca, smirujete sve one nabujale misli koje vam prolaze kroz glavu. A onda čujete: "Znate, on ne zna da jede, treba tek da nauči da jede, pošto nikada u životu nije jeo."

Prvo ošamarite sebe u glavi, zbog reakcije na kolač, opet iznova smirujete tok misli, ne znate šta da kažete, ispalite frazu: "Ma, polako, naučiće, važno je da je sve u redu sad", a iskreno nemate pojma da li je u redu. Nemate pojma jer u vašoj predstavi o životu nije u redu ni da tako nešto postoji. Setite se nekad kasnije da kažete nešto pametnije, pokušate da mu pokažete kako da gricka štapiće. Gledate ga kroz staklo kako stavlja pitu u usta i podsvesno navijate da uspe, radujete se što ide kući, i nadate se da će sve biti u redu.

Na odlasku ostavlja Kaći balon, a meni životnu lekciju i onaj šamar koji sam lupila sebi, a lupiću ga još 1000 puta u prolazu, kad pomislim da mi život nije dao dovoljno.