Moja šuma

Piše : Snežana Dakić Tomanović

Znam jedno mjesto u ovome gradu gdje ljudi pozdravljaju jedni druge iako se ne poznaju, gdje se osmijehnu i poslije toga ne traže uslugu. Jedino se mlade žene ne pozdravljaju sa onima koje ne poznaju. Besprekorne figure i tanane puti, užurbano idu, noseći sa sobom grad, noć, posao, momka, muža, djecu, prijetnju, obmanu...

Moja šuma

Baš te užurbane nevjeste koje grabe kilometre, krišom bace pogled na mene, čudeći se što hodam polako, gledam u šumu, dotaknem granu da se strese jutarnja rosa po licu...Misle da sam rekovalescent ili da sam preležala neku tešku i  opaku bolest, pa dobila priliku da živim ponovo. Ne znaju one da sam ja šumski čovjek, privremeno izgnan u grad.

Osluškujem i uživam u svakom šumu i zvuku...divim se travkama i drveću kako žive lijepo i lako, malima ne smeta hlad što daju veliki, ni velikima prostor pri korijenu što su zauzeli mali.Svako ima svoje mjesto, svoju priču i svoj zadatak...

Dišem šumu koja je utjeha ranjenoj zvjeri i odbjeglom hajduku. Koja je kosmos u srcu grada. Na lavež pasa u daljini, zatvorim oči. Vlažni jutarnji vazduh uz taj lavež lako me vrati u katun. Iščekujem svakog trenutka da čujem i zvono, čaktar, i vidim rumene obraščiće nas koji trčimo za stokom. Vratim se na Mokru, spuštam niz blage padine ili trčim za braćom po bukovoj šumi, a tepih od lišća je klizav...oni bježe od mene, jedino sam žensko  i strašno im smetam, ali sam uporna, padam pa ustajem i trčim...primaju me u društvo, jer ne može biti drugačije, pravimo lukove i strijele, dogovaramo se koga da gurnemo u koprivnjak pored glade.

Na drugi združeni lavež sam na Maloj Crnoj Gori, strašno je teško izdržati Darkin tempo čobabstva po Štuocu, ali idem, ne posustajem. Britvicom skidamo smolu sa drveta, to je maštika koju čobani žvaću, usput beremo borovnica da, kad se skupimo svi pod veliki bor, dam nekome ko je izdaleka stigao da bude čoban rekreativac kao ja.Ko će mi slati pisma iz Subotice na školsku adresu, čuvaću ih između letvica i dušeka na krevetu, da mi ih Mara ne pronađe...

Opet se vratim u moju šumu, u moje danas, u divni ponedeljak koji sluti na dobru godinu, na dobar život, na zdravlje, na sreću...

Silazim sa Gorice, spuštam se u grad, Fredi Kraljica me čeka u autu...

I onda se ozbiljni ljudi, sa ozbiljnim poslom i ozbiljnim životom, čude a ne pitaju, zašto sam radosna u ovom tmurnom svijetu i teškom životu. Nemam drugi svijet, a ni život.Ne bježim u šumu od života, daleko bilo...Idem u šumu jer je ona dio mene.

Snežana Dakić Tomanović
Snežana Dakić Tomanović

Ostale tekstove možete pročitati ovdje http://www.zenasamja.me/ specijali/snezana-dakic-tomanovic

O NAMA

Portal namijenjen ženama i svima koji žele da saznaju više o ženama. Mi smo tu, ne samo za modernu i savremenu ženu, nego i za one koje se ne osjećaju tako. Tu smo za majke, domaćice, poslovne žene, mlade i one u najboljim godinama. Svakodnevno spremamo za svakoga po nešto. Hvala vam što nas pratite ;)

PRATITE NAS NA

© 2011 zenasamja.me. Sva prava zadržana.