Kako iskočiti iz tog začaranog kruga? Da bismo to uradili moramo znati čime stvaramo lično ubeđenje sopstvene inferiornosti. Činimo to upoređivanjem. Svakodnevno upoređujemo sebe sa drugim ljudima. Obično otkrivamo da je neko lepši, jači, bogatiji, popularniji, da ima više sreće….Tako se rađa ideja o manjoj vrednosti. Iako je tačno da uvek postoji neko ko ima veće kvalitete od nas to je pogrešan smer razmišljanja. Zašto? Istina je na sasvim drugom mestu. Vi ste jedinstvena kreacija univerzuma. Upoređivanje je potpuno neumesno, kao što u matematici ne možete sabirati babe i žabe ili upoređivati litar i kilogram. Ja je neponovljiva pojava univerzuma. Vidite šta možete uraditi u životu sa sobom, samo se ne upoređujte sa drugim ljudima jer to nije vaš životni zadatak. Uzgred, da li čekate da vam neko drugi kaže šta je vaš životni zadatak i cilj? Uzalud čekate. Samo vi možete odgovoriti na to.Vaš  zadatak i cilj u životu su kao so u jelu. Tek oni daju potpun ukus vašem životu. U međuvremenu, pomirite se sa time da ste jedinstvena kreacija u prirodi i prihvatite svoje svakodnevno  Ja  kao polaznu osnovu za otkrivanje svoga istinskog Ja. I odrecite se svoga idealnog Ja. Ono vas dovodi u poziciju nepraštanja sebi i drugima. Idealno Ja je koprena koja vas odvaja od života, sebe i drugih ljudi. Obratite pažnju na reči – "pomirite se" i "odrecite se". To je ono što je naš veliki učitelj govorio ljudima: "Pokajte se!"

Kada ne praštate vi ste daleko od vrline ljubavi. Doduše, i kada opraštate vi pokazujete da prethodno niste ni voleli. Čovek sav ispunjen vrlinom ljubavi nikad ne može doći u poziciju da oprašta, jer nikad prethodno nije osudio ili zamerio. Ipak je bolje i oprostiti nego mučiti sebe stidom i grižom savesti.T o je mnogo lakše reći nego uraditi. Opraštanje nije voljni čin u smislu, duboko udahnete vazduh, napnete se i…. oprostite. Niko voljom, ni zaklinjanjem nije uspeo da oprosti. Opraštanje  se  dešava  kao duboki čin razumevanja sebe, drugih ljudi i naših odnosa.  Ako ne razumete svoje kontradiktorno, mozaik Ja, ne možete oprostiti sebi. Ako ne razumete potrebe ljudi koje su sve za poštovanje i saosećanje, ne možete oprostiti drugima. Svaki konflikt je prividno konflikt među ljudima. Neprolazna je istina da postoji samo konflikt prema samom sebi: ako nekog ne volim, to je moj problem. Ako mene neko ne voli, to je moj problem. Ne možete naterati ljude da misle, osećaju i da se ponašaju prema vašim željama i očekivanjima. Jedan entuzijasta je svaki dan molio Boga da mu podari takve osobine kojim će uticati na sve ljude ovog sveta da žive u slozi i ljubavi. Posle deset godina predane molitve i sam je zaključio da je njegova molitva megalomanska. Počeo je da moli Boga da mu omogući da pozitivno utiče makar  na ljude koje sretne u svom životu. Posle deset godina shvatio je da ni u tome nije uspeo. Po treći put se korigovao i počeo da moli da bar na svoju porodicu utiče da živi u harmoniji i ljubavi. Opet prođe deset godina, ali se malo toga od njegove molitve ispunjavalo. Shvati je uzaludnost svojih molitvi, pa je počeo da moli Boga da mu pomogne da  živi u ljubavi sa samim sobom i sa drugim ljudima. Tada je začuo stereo glas Boga: "Sada si stvarno zakasnio. Da si to molio pre četrdeset godina, možda bih ti mogao pomoći. Ne znam da li ću uspeti da ti pomognem za ovo malo godina koliko ti je preostalo."

Nepraštanje samom sebi

Osveta, sa svim svojim posledicama, kao druga strana medalje nepraštanja,  nije ono najgore što nam se može desiti. Intimno nepraštanje koje se van naše duše ne vidi, ali traje u nama, ima pogubne posledice na zdravlje čoveka. Ono je kao rđa  koja se taloži na metalu i polako neosetno sa vremenom osvaja deo po deo zdravog materijala. Obično ima formu razočaranosti ili ogorčenja u intimnosti duše, a često je sakriveno i od same ličnosti. Znači, nepraštanje nije samo pogubno za naše spoljnje odnose, nego i za unutrašnje stanje duha. Nepraštanje u formi razočaranosti i ogorčenosti vrlo često dovodi do, po život opasnog fizičkog razboljevanja. Od svih oblika nepraštanja  najpogubniji je nepraštanje samom sebi. Nekako uspemo drugom da oprostimo ili makar nemamo žar za osvetom, ali zato ne opraštamo samim sebi sve svoje nesavršenosti. Nepraštanje sebi proističe iz osećaja krivice zbog pogrešnih postupaka ili prema drugim ljudima ili zbog pogrešnog odnosa prema svojim željama i očekivanjima. Iako se najčešće dešava da pogrešno postupama nenamerno i neznajući kakve će posledice iz toga proizaći, svejedno osećamo se krivim i kažnjavamo sebe upornim prekorevanjem i omalovažavanjem svoga bića. Tako se stvara zatvoreni krug: uradimo nešto što nama lično ne dopada, osudimo sebe, nahranimo sebe novim osećajem bezvrednosti, a to naše inferiorno Ja proizvodi nove neuspehe i promašaje. Drugima nekako uspemo da oprostimo, ali najteže je sebi oprostiti. Nema nam drugog puta. Ili ćemo sebi oprostiti ili ćemo se udaviti u moru inferiornosti. Ne vredi čekati da nam neko drugi potvrdi da smo dostojni ljubavi i poštovanja. To se već dešava ali trajno ne doprinosi  da steknemo osećaj samopoštovanja.

Oprostiti ne znači odreći se sebe i biti beskrajno tolerantan, već pronaći razumevanje i ljubav u svom srcu i postaviti jasne granice ljudima koji su nas povredili.

Dio teksta preuzet od Srecko Lazic