I zaista više ne marim. Ni za strahove ni za ljude. Ni za tijesne cipele koje žuljeve stvaraju, a iste sam mnogo puta obuvala. Da ispoštujem pravila. E pa hajmo malo s pravilima na distancu. Hajmo malo svi da govorimo ono što zaista mislimo, koliko se god to činilo neprihvatljivo. Hajmo malo svi da mislimo sopstvenim glavama, previše smo ih ulijenili. Hajmo malo da se ne pretvaramo da smo to što nismo, jer ljepše je nositi svoje srebro negoli tuđe zlato. Hajmo malo sahraniti svoje strahove da bismo počeli ponovo da dišemo.
I spremite se na to da će vas mnogi napustiti. Smatrati vas za čudake. Neshvatljive filozofe. Ti su navikli da kroz život u stadu idu. I da igraju kako pastir uz frulu svira. Za njih je loše sve ono što nije njihovo i ne priznaju moć razmišljanja. Od takvih se sklanjajte. Jedino ako birate lakši put, onda bih pokušala razumjeti. Iako sam ja više za onu cestu koja vodi u šumu međ' vukove. I nije me strah. Ako ću padati u ponore, neka to budu ponori mog izbora. Ako ću vidati rane, da znam da su mojih borbi posljedica. Ako ću živjeti daj da stvarno živim. Bez moranja. Bez pravila. A posebno bez vaših dirigentskih palica. U strahu da ću pogrešnu notu odsvirati. I za to biti kažnjena. Ja ne moram. Ja stvarno ne želim. A ti?