Razni ljudi tragaju za raznim stvarima, neki skupljaju novac, neki nagrade, neki skupe tašne i još skuplja kola... Neki love žene, drugi prepelice. Jedni jure alkohol, nekretnine, dijamante, razne su opsesije za sakupljanjem koje opsedaju ljudski rod. Ja sam rešila da skupljam najromantičnije trenutke. Znam da zvuči preterano, čak nelogično, ali zapravo romantika veoma malo zavisi od muškaraca. Kada smo sasvim mlade svašta smo u stanju da proglasimo romantičnim- i obično sedenje na truloj klupi dok mesec sasvim prosečno izgleda, a zvezda jedva i da ima... Dovoljno je da nam srce malo brže lupa zbog nekog nestašnog dečaka i romantiku možemo da vidimo i u zagušljivoj bioskopskoj sali dok nas uči prvom dodiru ruke o ruku ili čak u školskom dvorištu dok pod lipom na nepodnošljivoj vrućini uz buku automobila probamo prvi poljubac... Objektivno govoreći nama ženama gotovo deceniju od petnaeste do dvadeset pete, tako neiskusnim i naivnim može da se prodaje baš svašta za romantiku... One pragmatične, zainteresovane isključivo za novac, otrezne se već oko dvadeset prve, ali romantika i nije u fokusu njihovog interesovanja pa je prosto izgube zauvek... One nežnije dame, sklone iluzijama, maštanju u po bela dana, one oko dvadeset pete se otrezne i shvate koliko im je njihovo neiskustvo i naivnost stvaralo iluzija i zabluda oko pojma romantike... Gospode bože, šta mi je sve izgledalo romantično, ispijanje kafe sa pankerom u prljavom vozu Sarajevo-Ploče, skakanje u zagušljivoj sali dok praši neka rock 'n' roll grupa, skijanje na prehladnoj planini obmotanoj maglom i topao popodnevni čaj u fakultetskoj menzi... Spisak je apsolutno groteksan i svaka ga tinejdžerka ima, a suština romantike je isključivo nepoznavanje misterije zvane muškarac i izazov blizine novih telesnih inicijacija... Ali, posle dvadeset pete za damu koja nije odustala od romantike svet se drastično menja... Ona počinje da razlučuje stvarnu od projektovane romantike i više joj nikada, ali nikada ne može biti romantičan poljubac pored šporeta, veš mašine ili lagan dodir u zagušljivoj bioskopskoj sali... Iskustvo nas čini probirljivim, a muškarac postaje samo kup d gras u magnetnom polju savršene romantike koja, mak na konac, može da deluje i bez njega... Polako se učimo da je romantična večera  moguća i bez njega, da nam prija i da palimo sveće i stavljamo mirišljava ulja i kada smo same u kadi i da na kraju krajeva jedan Šuman ili Mendelson u idealnom pejsažu ne mora da podrazumeva da nam neko gura nogu kroz travu... Vremenom, mi zaludne, koje ostajemo zaljubljene u romantiku naučimo da ona postoji izvan muško – ženske hemije i tek tada smo u stanju zdravog razuma da razlučimo šta je to zaista romantika... Neko skuplja leptire, neko cipele, neko markice, a ja romantične trenutke. Kada ih otkrijete posle je lako da u njih dovedete, ubacite, ucrtate muškarca ako vam je baš neophodan za kompletnu sliku...

U najužem izboru za romantične senzacije (hajde da ih zovem senzacije jer mi ne pada na pamet druga adekvatna reč) ulaze:
zalazak sunca na Antigvi, popodnevno plovljenje Nilom, ispijanje čaja pod teškom njujorškom kišom u kafeu kod Miki Mantlija, decembarsko sedenje u bašti pod grejačem na Šanzelizeu, grickanje kikirikija u venecijanskom hotelu Danijeli pod murano svetlom, šetnja singapurskom lukom pod javnim er kondišnima dok iz betona izbijaju raznobojna svetla, mlak vetar koji udara o lice na kineskom zidu,  doručak na kembrižkoj travi kuda projahuje princ, slušanje fada u Lisabonu u kazi Linares, gutanje oblaka u Rio de Ženeiru u podnožju spomenika Hristu Spasitelju na brdu Korkovado, februarsko vruće krstarenje argentinskom Rio Platom, popodnevno pušenje šiše u tunižanskoj luci Port el Kentaui, ispijanje šampanjca na terasi hotela Grand Timeo u Taormini sa pogledom na celu Siciliju, šoping u Firi na Santoriniju, pogled sa Patmosa u daljinu, losos i kavijar u restoranu na londonskom Hitrou, brojanje krava dok se vozite i doručkujete u vozu Cirih-Ženeva, ležanje na sitnom pesku i piljenje u nebo na noćnom safariju pored Dubaia, ponoćno kupanje u Tortoli, miris okeana na Oušn Drajvu u Majamiju, poslepodnevni koncert Štrausa uz jagode i šampanjac u Valeti, gacanje kroz plićak rano ujutru na Vaikikiju uz miris havajskog hibiskusa, pogled na zemlju sa Tokijskog tornja kroz staklo na podu ispod vaše suknje... To su samo od nekih senzacija zabeleženih u mom malom brevijaru romantičnih fenomena ipak ako bih morala da se opredelim za jedan onda bi to bio neobičan zvuk koji sam otkrila u Meksiko Sitiju... Dakle u Meksiko Sitiju smo odseli u nekom malom hotelu koji je nekada bio američka ambasada. Nalazi se nedaleko od centra i osećate se kao da zaista spavate u ambasadi... Umorni od puta, isprepadani pretnjama da se  noću ne sme šetati Meksikom zbog pljačkaša, ostali smo u sobi koja je i dalje ličila na kancelariju nekog CIA inspektora i pijuckali belo vino i jeli tortilje... Sa preciznim planovima za sutrašnju potragu za muralom Fride Kalo i obilaskom piramida sunca i meseca ja sam utonula u lagan, površan meksički san kada se pred zoru probudih -ne od buke, ne od larme ne od vike nego od najlepšeg i najmilozvučnijeg zvuka koji sam ikada čula u životu... Bila su to zvona sa obližnje katedrale... Ustala sam u beloj spavaćici kao omađijana i sela na prozor... Slušala sam u životu razna zvona sa raznih crkava, ali nikada nisam čula tako nešto... Izgledalo je kao da sami anđeli objavljuju novi sat... Bio je to sladak, opijatski, neodoljiv zvuk kako mogu samo da zvone zvona u raju... Iskreno, zvonjava crkvenih zvona me često ubacuje u setu, depresiju, ili čak duboku zamišljenost, ali ovo nije imalo veze sa tim, ovo je bio najlepši zvuk na svetu, zvuk koji vam je sasvim dovoljan za ceo život... Ne treba vam ni voda, ni hrana, ni novac, ni muškarac, tek zvonjava anđela sa male katedrale iz Meksiko Sitija... Celu noć sam presedela pored otvorenog prozora u laganoj i providnoj nesanici u želji da u moje telo uđe samo još jedanput taj zvuk koji stvara ovisnost... Probala sam da ga snimim na telefon, ali nije vredelo... Moralo se biti živ i budan u Meksiko sitiju da bi se čuo najromantičniji zvuk na svetu... Zvuk potpun kao cela ljubav, zvuk jači od bilo kog poljupca, objava boga diskretna i nežna kao ni jedna druga objava na svetu... Pet noći sedela sam na prozoru i čekala da samo još jedanput čujem zvona anđela iz Meksiko sitija i zvuk za koji čak nije potrebna ni mesečina, ni zvezde, ni muškarac...

Tekst preuzet iz časopisa Montenegro Family