Gledam fotografiju. Stvarno, osmijeh u pokušaju... trebalo je da se rodi, a ugušen je ozbiljnošću... nekakav abortirani osmijeh, osakaćen... “Auuu, kukala mi majka, što je sa mnom? Je li ovo normalno ovako? Jesam li se i ranije smijala ovako i nisam znala, dok me sad dijete nije uhvatilo kamerom telefona?!“ ,  razmišljam i ćutim, opet ozbiljnog lica, pretpostavljam. „Mila, jesam li ja ozbiljna previše?“ , postavljam retorsko pitanje, jer ne znam što da kažem, kako da opravdam svoj  ”ozbiljni” osmijeh na fotografiji.
„Ih, majko... ti si osoba koja se najviše trudi da bude ozbiljna, preozbiljna... ponekad se toliko trudiš, da uspiješ da budeš potpuno ozbiljna, da danima traje i da budeš prema svima takva. Zato te mi štipkamo I šalimo se s tobom, jer si smiješna koliko si ozbiljna. A to ti je baš glupo, da znaš. Ljepša si kad se glupiraš sa mnom i sa tatom, nego kad nam vičeš po kući kako smo dosadni zato što se smijemo svemu i izvodimo gluposti.“
Eto, sve mi je rečeno. Dijete me proučava i podučava. Sad bi nagrnulo bar deset od bezbroj lajf koučeva, da me nauči svemu i svačemu... Polako, ne treba. Ja sve znam, i ništa ne znam. Pročitala sam dosta knjiga, a ipak mudrost naučila iz sopstvenih prilika. Naučilo me samo ono što me dotaklo.  Pa ipak, opet padoh na ispitu kod rođenog mi djeteta. Pročitala me lako i već zna gdje griješim. Trudim se da budem ozbiljna?! Bravo, maco!!! Samo da znaš koliko se trudim da predstavim sebe ozbiljnom... toliko se trudim, da mi uspijeva da se uozbiljim i kad se smijem!!! To je to!! Više ne glumim ulogu, to sam ja!!!
E, sad se pitam, da li mi je ta uloga nametnuta ili sam je ja izabrala? Jesam li morala baš ovoliko da se uozbiljim? Tražili su, jer sam najstarije dijete. Treba da budem dobar primjer mlađima. Ozbiljna krenuh u školu, prepoznaše ozbiljnost, pa mi dadoše funkcije. Od kad pamtim školske dane, bila sam predsjednik odjeljenja, i u osnovnoj i u srednjoj. Već sam navikla da budem ozbiljna kad se se prvi put udala, u dvadeset i drugoj, i postala majka u dvadeset i trećoj. Nije mi priličilo da se razozbiljim. A onda opet učionica, katedra. Preozbiljno sam i to shvatila, po navici. Treba da budem uzor đacima, zato i u običnoj pisanoj komunikaciji pazim na zapetu... a tako bih sve pisala malim slovom... bez tačke... pa ko se snađe... I, onda osmijeh. I on ozbiljan, naravno. A tek sam počela sa drugom polovinom života. Onom ozbiljnijom, starijom. Eh, mogu li biti ozbiljnija no što jesam? 
„Majko, ljutiš li se što sam ti ovo rekla?", prekida me ćerka u lamentiranju.                „Ne, potpuno si u pravu. Ali, više se ne trudim da budem ozbiljna, ja zaista jesam takva. Ili postajem takva. Tako osjećam“, iskrena sam i zabrinuta.
„Pa nemoj da budeš takva, odluči da se promijeniš“, kaže mi.
„Ih, da odjednom, preko noći, promijenim ono što sam stvarala cijeloga života. Nemoguće je, mila, nemoguće“, kažem kapitulirajući.
„A da počneš da se trudiš? Baš, baš da se trudiš. Da zamisliš da si na putovanju, da se opustiš, takva si najljepša. Onda si i najmlađa, majko. I ne moraš da se osjećaš loše kad kasno ustaneš ili gledaš sa nama film, pa ne stigneš ručak da spremiš. Nije bitno što ćemo da ručamo, samo kad se smiješ i glupiraš sa nama.“          
Razmišljam, opet. Jeste vala, gušila sam sebe ozbiljnim pristupom i stavom, pobjegla od sebe, prilagođavajući se drugima... Imam li pravo da dođem do kraja svoga života, bez sebe? Ali, na što će da liči to moje razozbiljavanje i povratak sebi? Krizi srednjih godina? Ludilu nekakvom?
 „Maco, važi. Kad dođemo kući, spremamo koreografiju uz pjesmu Majkl Džeksona, onda ti učiš, a ja nešto čitam. Ručak za sve nas, pržena jaja. Ako to prođe danas, idemo dalje.“
Napomena za bijeli svijet: Ako me vidite neusklađenih kombinacija i boja, izgleda koji nije svojstven mome stilu ili pročitate poruku ispisanu malim slovima i bez interpunkcije- pripišite krizi srednjih godina. U stvari, nije me briga kako stvari izgledaju, nego kako se osjećam. A to znači da prizivam sebe sebi, jer ne mogu bez sebe. A život prolazi...