Kad imate uvid u psihologiju malo više u odnosu na ostale, a i sami ste roditelj, shvatite jednu stvar, da ništa što ste naučili do sada ne možete da primenite...Ponekad u odnosu zapazite tipičan školski primer iz knjiga ali reakcija bude totalno suprotna od očekivane.

Dešava se da se odlično snalazite u ulozi roditelja dok su vam deca mala, ali kad dođu u adolescenciju vi shvatite da jednostavno niste spremni na taj period. Nisu ni deca, jer to je period kada se oni traže i gube u ličnoj nesigurnosti, u buntu su protiv autoriteta, nesrećno se zaljubljuju...Zabrane bez ikakvog razloga i objašnjenja na njih neće imati uticaja, na grdnju i kritiku će se verovatno braniti lažima i još upornije isterivati "svoju pravdu"...

Kako se izboriti da taj period prođe lagano i bez većih problema i poteškoća i za jednu i za drugu stranu?

Mladi razvijaju težnju za emocionalnim udaljavanjem i nezavisnošću od roditelja, suprostavljanju autoritetima, odbijanjem poštovanja pravila...

Gde grešimo u odnosu prema deci?

Pravimo greške kojih nismo ni svesni. Zaboravimo da stare metode nisu više korisne, jer oni brzo rastu i sazrevaju. Kako oni rastu i menjaju se, tako i naš odnos mora da raste i prilagođava se novim okolnostima.

Greške u tom periodu mogu da naruše odnos u budućnosti.

Grešimo ako činimo sve za njih, tako ih pripremamo da budu nespremni za život, a i ogorčeni i ljuti na nas. Ali ponekad preteramo u želji da oni budu nezavisni i stabilni, pa budemo previše tvrdoglavi i nemamo baš puno razumevanja za njihove specifične potrebe.

Možda se malo više fokusitati na toplinu i nežnost, komunikaciju u svakom slučaju, i pokušati provoditi vreme zajedno. 

Neka to bude neki porodični ručak, ili odlazak u prirodu, bioskop, bilo gde, samo da ste zajedno. Na početku će se opirati, ali će vremenom zavoleti vreme koje je rezervisano za zajedničke trenutke.

Deca u tom periodu imaju krizu sopstvenog identiteta. Osećaju se nesigurno, samopoštovanje im je nisko, upoređuju se psihički, fizički, intelektualno sa vršnjacima. Svi grešimo kada u tom periodu posežemo za negativnim rečima ne bismo li ih naterali da učine ono što mi smatramo da je najbolje za njih. U ovom periodu im je najpotrebnije da imaju reči priznanja.

Tinejdžerima je najbolje postaviti granice. Granice u smislu da npr. ako imaju izlaz do 23h unapred znaju da ako ne ispoštuju termin, sledeći izlazak im je zabranjen. 

Ponekad je dobro detetu postaviti pitanje-"Šta ti želiš?", time mu pokazujemo da su nam bitne njegove želje. 

Naučite svog tinejdžera a i sebe da rešavate sukobe, ljudi koji rešavaju sukobe postaju bolji prijatelji, bolje osobe, a i bolji roditelji. Nemojte probleme i nesuglasice gurati pod tepih. Sedite i razgovarajte. Saslušajte vaše dete. 

Tinejdžeri su veoma podložni uticaju svojih vršnjaka, to je normalno i taj uticaj može biti i pozitivan. Ali šta kada on postane negativan? Jedan od načina izbegavanja negativnog uticaja vršnjaka na vaše dete je izgradnja samopoštovanja, samopouzdanja i osećanja da pripada porodici. Radite na tome.

Bežanje iz škole, spavanje do podne ili zatvaranje u svoju sobu po ceo dan su neka od ponašanja koja možda smatramo normalnim u ovoj fazi života. Mislimo, to je period kroz koji moraju da prođu, ali takvim odobravanjem ustvari šaljemo signal da je u redu da zapostavljaju svoje obaveze i odgovornosti i nereagovanjem na takvo ponašanje dovodimo do toga da takve osobine neodgovornosti zadrže i kasnije u životu.

Postaviti tinejdžera ispred sebe i održati mu lekciju iz života, ponašanja ili nečeg drugog neće biti efektno.

Zaboravite na frazu: "Ja sam ti roditelj (ja sam te rodila) i biće onako kako ja kažem". Razgovarajte sa svojim detetom kao sa sebi ravnim i iznenadićete se rezultatima.

Izvor: Mother.Woman.Queen