Kao vaspitačica u vrtiću, vidjela sam zaista puno djece koja su, po mom mišljenju, bila prezaštićena, a jedan dečkić Jakov mi se posebno urezao u sjećanje. On je naučen da sve što mu se stavi od hrane ispred njega pojede, volio on tu namirnicu ili ne. Kao rezultat toga, dječak je dobio ozbiljan poremećaj prehrane.

On je mehanički žvakao i gutao sve što mu je dato. Morala sam da ga hranim jer nije mogao sam da jede. Prvi put kada sam hranila Jakova, na njegovom licu nisam mogla da iščitam nikakvu emociju. Podigla sam kašiku, on je samo otvorio usta, žvakao, progutao.

Pitala sam ga: voliš li zobene pahuljice?

Njegov odgovor je bio ne. Ali je i dalje otvarao usta i prihvatao hranu.

Tada sam ga pitala želi li još i tada je rekao ne, ali je i dalje otvarao usta i jeo.

Tada sam mu rekla: Ako ne voliš, ne moraš da to jedeš.

Tada me je pogledao toliko iznenađeno, jer Jakov nije znao da je to moguće.

U početku Jakov je uživao u svom pravu da može odbiti hranu i pio je samo sok. Ali onda je počeo da jede ono što mu se sviđa, a ostalo je ostavljao. Naučio je da može da bira. A onda smo  prestali da ga hranimo, počeo je sam da jede, to je prirodna potreba. Gladno dijete će očistiti tanjir samo od sebe.

Ja sam lijena mama. Bila sam previše lijena da nahranim svoju djecu. Kad su moja djeca navršila jednu godinu, dala sam im kašiku, sjela pored njih i gledala ih kako jedu. Kada su napunili godinu i po dala sam im viljušku.

Još jedna prirodna potreba. Jakov je kakao i piškio u gaćice. Njegova mama nam je rekla da ga moramo na svaka 2 sata voditi u toalet. Ali, u vrtiću s puno dječice to baš nije lako ispoštovati. Kao rezultat čekanja, on se popiškio i ukakao u gaćice, nikada nije ni pokušao da pita da ga neko odvede u toalet. Nedjelju dana kasnije problem je bio riješen.

“Želim da piškim”. Jakov je ponosno objavio da ide u toalet.

Ja sam lijena mama. Volim da spavam kasno vikendom. Jedne subote probudila sam se oko 11 sati prije podne. Moj dvogodišnji sin je gledao crtane i jeo kekse. Sam je upalio televizor i uključio dvd player – sam. Njegov stariji brat, koji ima osam godina, više nije bio kod kuće.

Dan prije, on je zatražio dozvolu da ide s prijateljem i njegovim roditeljima u bioskop. Rekla sam mu da sam perlijena da se dignem tako rano, ali ako želi da sam ide sa njima, mora sam da se digne i spremi. Naravno da nisam spavala, uključila sam alarm i osluškivala je li se probudio i spremio. Kasnije mi je mama od prijatelja poslala poruku da su krenuli. Sve se izdogađalo, ali ”iza kulisa”.

Prelijena sam da mu provjerim raspored za knjige za sutrašnji dan škole. Lijena sam da mu izvadim mokre stvari iz ruksaka nakon treninga plivanja. Čak sam i prelijena da iznesem smeće, jer je to zadatak mog starijeg sina.

Takođe mogu da ga zamolim da mi skuva čaj. Čini mi se da ću postajati sve ljenija i ljenija kroz godine.

Ali kada nam dolazi baka u posjetu, moja se djeca promijene do neprepoznatljivosti. Moj stari sin više ne zna sam da napiše domaći, ne zna koji je dan da stavi knjige u torbu. Čak više ne zna sam da zgrije večeru. Mora da se tako promijeni jer baka nije „lijena“.

Djeca neće nikada biti nezavisna ako to njihovi roditelji ne žele.