Da li svako ko voli životinje može o njima i da se stara? Šta moramo znati prije nego što se odlučimo da imamo kućnog ljubimca?

Pročitajte priču o…

MALIŠA

Prije nekoliko dana zvala me poznanica iz azila za pse na Vrelima ribničkim. Još jedna u nizu tužnih priča. Ovoga puta za mene lično mnogo tužnija nego ostale, jer je u pitanju engleski buldog- rasa za koju sam posebno vezana. Mališa je star tri godine, i iz nekog razloga njegovi vlasnici više ne mogu da ga drže. Do dolaska u azil, živio je u stanu.
Otići do azila u mom slučaju nije ni malo jednostavno. Nemam auto, predaleko da idem pješice, mada, ako nisam u nekoj velikoj žurbi stižem svuda nogofutom, taksi- preskup, ostaje mi još samo linija br.4 kao jedini izlaz.
Nakon čekanja od skoro sat vremena, polako iza ćoška se pojavljuje razdrndani i klimavi autobus, koji me tog prijatnog jesenjeg popodneva vozi ka mom odredištu.
Ako idete autobusom do Vrela, idete do poslednje stanice. Nakon toga jedno 200 metara morate da prodjete pješice, pored najužasnijeg predjela u gradu. Spržena zemlja, sa, meni se čini nepreglednim nizom kartonskih favela u kojima stanuju ljudi. Ponekad mi se čini da je azil humaniji od mnogih ljudskih naseobina, ako ništa drugo zbog sjajnih ljudi, prije svega volontera iz Društva za zaštitu životinja-Podgorica, koji svaki slobodan trenutak provedu sa napuštenim, izgubljenim i odbačenim potpuno nevinim dušama. Tom poslu se daju nesebično i divim im se koliko su u stanju da sve svoje lične potrebe i interese stave  u drugi plan samo da bi došli i poigrali se sa psom.

Ova šetnja, tih par stotina metara ujedno je i najsamotnija gradska šetnja. Azil koji vidim u daljini mi djeluje kao oaza u ovoj pustinji. I opet pravim paralelu- ali nekom psu se možda i posreći i dobije nov dom pun ljubavi, dok će se tako nešto teško dogoditi goluždravoj i prljavoj djeci pored koje prolazim. Možda koristim prejak izraz, jer to što žive u uslovima u kojima neko ni psa ne bi držao ne znači da nemaju dom i ljubav, ali makar malo bolje uslove za život, tek da mogu da kažu ’’ I ja sam čovjek’’.Na kapiji me dočekuju dva vučjaka, ulazim bez straha, njuše me ali ne reaguju. Žele mi dobrodošlicu na svoj, pseći, način ali ne smetaju. Fini i vaspitani psi koji nikog ne gnjave, prosto mi je nevjerovatno da je neko i njih ostavio. Više ni ne pitam ko je i zašto ostavio psa. Razlozi su razni. Neke mogu da razumijem, neke ne. U svakom slučaju, bar su na sigurnom, imaju obrok, i kakav takav krov nad glavom.

Dragana me upoznaje sa Mališom. Buldog kao i svaki buldog, osvaja na prvi pogled svojim simpatičnom smežuranom njuškom, i čitavim nizom nevjerovatnih zvukova koje ispuštaju od roktanja do frktanja. Mališa je, za razliku od mnogih pripadnika svoje rase, vrlo živahan. Kinolozi vole da kažu temperamentan. Ja mislim da je to blag izraz za generalno nemogućeg psa. Problem sa buldozima je i taj što mnogi vlasnici zaboravljaju da je to prvobitno bio pas namijenjen isključivo za vrlo krvavi sport- bull biting. Obarali su bikove od po nekoliko stotina kilograma na pod. Selekcijom, nestala je agresivnost, ali su zadržane neke bitne odlike karaktera, a to su upornost, tvrdoglavost i osjećaj nadmoći nad svim i svačim. Jednostavno rečeno, ukoliko buldog osjeti da ste slabiji od njega, a to se dešava upravo zato što ljudi olako shvataju njegov izraz lica kao beskrajno dobroćudan- on preuzima mjesto gazde u kući ili psećim jezikom rečeno vođe čopora, a sudeći po Mališinom neobuzdanom temperamentu- to se dogodilo u njegovom domu. Ali bez obzira na to, meni je brzo prirastao za srce. Njegova opsesija su drvene palice, štapovi, pa čak i daske koje su radnici azila šegali, da bi sklepali kakve takve kutije za štenad koju neodgovorni vlasnici redovno ostavljaju na ulazu. Iako sam spremna da me pas povuče ili cimne, bila sam  iznenadjena kada me zamalo nije oborio pokušavajući da se dočepa upravo odbačene daske. Pokušavala sam da ga slikam, ali to je bila gotovo nemoguća misija, jednostavno nije ni na sekund mogao da se smiri, a onda je višak energije izduvao skačući po metar u vis za, pogađate već, daskom zakačenom za drvo. S’obzirom na to da je buldog barhicefalik- odnosno pas sa spljoštenom njuškom koja mu prilično otežava disanje, to nije dugo trajalo. Brzo se zadihao i morao je da se odmori, što smo iskoristili da ga uslikamo iz par uglova.

Puno ljudi želi ovu rasu, ali često ne mogu da je priušte jer je buldog skup. A i ukoliko ga nađete po nekoj nižoj cijeni, moj vam je savjet da tu trgovinu preskočite jer ćete više novca dati na veterinara nego da ste odmah u početku izdvojili novac za psa koji je iz tzv.odgovornog uzgoja. Pod odgovornim uzgojem podrazumjeva se odgajivačnica čiji je cilj prije svega unapredjenja rase. Naročito onih sklonih nizu nasljednih bolesti.
Možda je Mališa pod stresom i pokušava samo da se prilagodi novonastaloj situaciji. Od sveg srca želim da nadje novog vlasnika, ali isto tako mislim da će novi vlasnik imati problema sa njim ukoliko nije dovoljno iskusan da mu nametne svoje vodjstvo.
Ali prije svega, nadam se da će ko god se odluči za Mališu prihvatiti punu odgovornost za svog psa.

Ovo je samo jedna od desetina sličnih priča sa kojima se svakodnevno susrećem. Ljudi se olako odluče da uzmu ljubimca, ne vodeći računa o svojim mogućnostima, svom životnom stilu. Nije dovoljno to što vam se sviđa kako pas izgleda. Zato razmislite dobro prije nego što ga nabavite. Mališa i njemu slični najmanje su krivi zato što se ne uklapaju u vašu porodicu.

Autorka: Iva Bajković