Celu moju mladost, moj burni tinejdžerski period provela sam mučeći se da razrešim "smisao života". Ukratko rečeno sva ta bolna pitanja "života i smrti". Trudila sam se da preprodim sve te krize, napade plača, dubokih razmišljanja i zebnji koja su se javljala nad mojim "veltšmercom" to jest svetskim bolom...

Cenila sam da su ti moji periodi odrastanja "dragoceni", da su oni čak izvor mog filozofsko-literarnog poriva i nadahnuća...Bilo kako bilo, ne bih vam pisala o tome da se nije desilo nešto sasvim neverovatno...Dakle, moj muž je bio jako ponosan što me u braku izlečio od tih filozofsko-mističnih raspoloženja, što više nisam godinama pomišljala da odem ispod radnog stola i plačem nad sudbinom ovog sveta... I moja mama je bila fascinirana učinkom mog supruga. Brak je učinio svoje-mislila je... Sve bi to tako prošlo da mi skoro nije kasnila menstruacija... Kao svaka žena koja ne bi imala snage ni finansija da dostigne ideal našeg društva- od tri deteta - kupim hitno test za trudnoću. On, istina, ispade negativan, ali menstruacije ni od korova. Prolaze dani i ja onda-pobodrena muževim kritikama uputim se ginekologu (pošto kao tipična nekulturna osoba nisam imala vremena da tamo svratim dugo, dugo)... Elem, da vas ne gnjavim sa pregledom koji je svakoj ženi noćna mora, zbog čega joj, uostalom,  vrlo teško pada da bude "kulturna" i disciplinovana kad pomisli na te trenutke pakla, dobih neke hormonske pilulice koje bi trebalo da vrate harmoniju mog mesečnog ciklusa... Male, slatke, bele, na prvi pogled bezazlene pilulice uliše mi nadu da će sve biti okej. Kad ono horor...Za razliku od onih žena koje podnose super medikamente, ja spadam u onih deset posto kod kojih uvek ispadne neka "neželjena reakcija". Čak sam i na porodjaju dobila alergiju na indukciju što se statistički gledano dešava svakoj dvesta hiljaditoj ženi... Od te jedne pilulice ja naprosto pošandrcah, vratiše mi se sve one stare zebnje, strahovi, malodušnost i bezrazložni plač... Odjedanput shvatih da su svi oni osećaji koje sam držala kao posebne, izuzetne i umetničke zapravo proizvod  "j***nog, malog hormona". Geteovsko nadahnuće, Šopenhauerevski prezir i pesimizam, Kjerkegorovski veltšmerc sve je to bilo od tog progesterona ili kako mu je već  ime... Da sam tad u petnaestoj znala da nama tako prokleto suvereno vladaju hormoni, da su oni pravi gospodari ženskih emocija i snova možda bi moj celi život izgledao drugačije... Sigurno ne bih bila pisac, nego frizerka ili vozač reli trka... Da sam samo i posumnjala na to da iza svega stoje hormoni i moje tumačenje najvažnijih literarnih dela bi bilo drugačije... Ana Karenjina se bacila pod voz jer je imala hormonalni disbalans, ko zna kakav je hormonalni status imala lejdi Magbet... Uopšteno govoreći moj svet se izvrnuo naopačke. Nekad davno sam čitala knjigu "Sebični gen" Ričarda Dokinsa koji objašnjava da su pravi vladari našeg tela geni, ispade da su i hormoni-sva ona čudna stanja zaljubljenosti i očaja, strasti i razočarenja izgleda da su manje-više izraz našeg hormonskog statusa... Oni su ti koji prave melodrame, koji odlučuju o sreći i nesreći, koji pišu naše životne storije... Kako tužno i kako smešno!... Ono što mi je izgledalo kao izraz moje najveće personalne posebnosti je zapravo nedostatak ili višak nekog hormončića... Zato pre nego što zaključite da je vaš život horor, da vam je dosta svega, da je vaš muškarac imbecil, a život promašen proverite hormonalni status... Možda, ako uzmete malo čokolade- koja je tako nezdrava a sadrži hormon sreće zaključite sasvim drugačije o svojoj životnoj situaciji... Taj mali hormončić je taj koji u našim ženskim glavicama može da odluči da nešto što više liči na hepi telenovelu shvatimo kao rasinovsku tragediju. I obratno... Zato pre nego što gadjate muža vaznom, pre nego što otpustite dugogodišnjeg momka, pre nego što odlučite da zaključite da ste nesrećnica- proverite hormončiće...ili bar pojedite malo čokolade. Loše je za celulit ali je dobro za emocije... Kao emotivna preventiva...

Vaša Isidora Bjelica

Preuzeto iz časopisa Montenegro Family