Danas ljudi biraju partnera tako što se zaljube. Veruju da što je snažnija zaljubljenost i ljubav će biti veća. Ali, budući da zaljubljenost i ljubav nisu isto, već dva različita osećanja, to njihovo očekivanje u najvećem broju slučajeva ostaje neispunjeno.

Ono što po pravilu pre ili kasnije dolazi jeste osećanje razočaranja. Upravo ta reč ukazuje na to da su prethodno bili očarani ili začarani a „čar“ i „ čaranje“ označavaju magijski postupak menjanja stanja svesti. Zato se i kaže da je neko podlegao nečijim čarima, odnosno bio očaran nekom osobom. A gde je magija, tu su i bajke.

Bajke pričamo i čitamo maloj deci kako bismo ih pripremili za život. Na taj način deca usvajaju rane predstave o sebi, drugim ljudima, ljubavi, pravdi, zlu... Kao roditelji, svojoj deci želimo da budu zdrava, da odrastu i imaju zadovoljan i srećan život. Pitanje koje se postavlja glasi: koliko bajke koje im čitaju kreiraju njihova očekivanja od ljubavi u kasnijem životu? Koliko je ljubavni scenario iz bajki moguće ostvariti u stvarnom životu?

Kada bolje pogledamo šta razne priče za decu poručuju mališanima, ljubav je u njima predstavljena kao najmoćnija sila i princip najvećeg dobra. U „ Pepeljuzi“ devojka koja je dugo bila šikanirana konačno nalazi ljubav i postaje princeza. Dakle, ljubav ima moć da svakoga pretvori u princa ili princezu. To je pojačano završnom rečenicom na kraju skoro svake bajke: „ A onda su oni živeli srećno sve do kraja života“.

Predstave o ljubavi talože se u nesvesnom delu naše ličnosti, odakle tiho deluju kao sile koje upravljaju našim ljubavnim životom i kada odrastemo. Teško je odrediti uticaj tih predstava na nečiji ljubavni izbor, očekivanja od ljuvavi i ponašanje u vezi. Ali, činjenica da je veliki broj prvenstveno mladih žena neuspešno pokušava da doživi bajku u vlastitom životu. Iako odrasle i obrazovane, one nose u sebi ono što nazivamo unutrašnjim detetom, sebe kao devojčicu koja još veruje u bajke i očekuje da doživi „ pravu ljubav“ zbog koje će biti srećna do kraja života.

Ovo obećanje sreće u ljubavi koje starija generacija upućuje mlađoj, na kraju uglavnom vodi u razočarenje. Bajkama kod mladih stvaramo nerealnu želju koju kasnije neće moći da ostvare. I zato je vreme za neke nove bajke koje čekaju da budu napisane.

Do tada nam ostaje da u odraslim godinama shvatimo kako je razočarenje, iako neprijatno, veoma korisna emocija jer nam pomaže da vidimo stvarnost onakvom kakva ona jeste. A kada neko dobro vidi stvarnost, tada je mnogo veća verovatnoća da će postići ono što želi. Tada će želeti ono što može da dobije. Većina ljudi želi da bude zadovoljna i srećna, a do toga ćemo doći samo ako želimo ono što možemo i da ostvarimo. Tako je i u ljubavnom životu: mnogo je lakše postati zadovoljan kada realistično vidimo sebe, druge ljude i svoje okruženje.