Spisak stvari bez kojih ne možemo je podugačak-televizor, mobilni telefon, internet, šoping, fitnes, moda, kozmetika....Te male svakodnevne zavisnosti kojima često podležemo pod uticajem medija, okoline i trendova mogu da postanu i prave opsesije! Upravo ova činjenica nameće pitanje-koliko danas živimo život po sopstvenoj meri?

Naš je život čini se stalno pod prismotrom-nas samih, a posebno drugih i okoline. Koliko smo opterećeni tom „lupom“ i u kojoj meri smo u mogućnosti da ga zaista živimo po sopstvenim aršinima? Prihvatamo li dobrovoljno ulogu zavisnika?
Problem savremene kulture, je da nas uvek drugi zanimaju u smislu s kim ćemo da se poredimo. S, druge strane, zbog te površnosti mali broj ljudi se bavi ozbiljnim stvarima, što sve nužno dovodi da se fokusiramo na druge, takođe nebitne stvari, kao i da sami postajemo predmet tuđeg interesovanja: s kim smo izašli, ko nas je video, s kim smo se držali za ruke, kakav auto vozimo...

Nasuprot tome u razvijenim zemljama Evrope, kategorija privatnosti je toliko moćna, da se drugi ljudi ne zanimaju čak ni za komšije. Možete da radite šta god želite, nemate nikakav problem, osim ukoliko niste neko mnogo važan, pa vas je neko „uhvatio“ da imate ljubavnicu. Na ostalo niko ne reaguje

Opasno je što savremeni ovisnici često u svojim opsesijama da bi postigli željeni cilj, podležu po njih vrlo rizičnom ponašanju, koje može da ih ugrozi fizički, mentalno i duhovno.

To je zato što nemamo valjanu komunikaciju sa drugima. Problem komunikacije se javlja kao posledica razorene ideje o zajedništvu, koja je rezultat narcističkog kulturnog obrasca. Kupovina tako postaje imperativ, živimo u vremenu u kome vlada delirijum potrošnje! Sa svih strana nas uveravaju da je ona način da izlečimo stres, kao i da je gledanje televizije takođe antistres terapija. Savremena medijska kultura, svi ti oglašivači, paparaci...neprekidno proizvode anksioznost –strah od toga da ćemo dobiti celulit, da ćemo ostariti pre vremena, da nećemo naći dobar posao, da nećemo doživeti orgazam, da ćemo se razboleti, da će nam zemljotres srušiti kuću...Devojke postaju luzerke ako nemaju original Luj Viton nego neku kupljenu na pijaci. Tako mi radimo sve da sebi, a posebno drugima, pokažemo i dokažemo da nismo gubitnici. A koji je najbolji način? Da polako odustajemo od kontakata koji mogu da nas dovedu u rizik! Zato se ne zabavljamo, nemamo partnere i nemamo decu...Nećemo emocionalno da investiramo ni u prijatelje. Sve ostaje na površini.

Ipak postoje i načini da se odupremo agresivnim modelima koji nam se stalno nameću:

Svojim klijentima kažem da je najvažnije da svako u sebi zaliva drvo iznutra. Prvo naravno treba da vidi da li ga ima, a ako ga nema pod hitno da ga zasadi. Potom ga valjano zaliva raznim stvarima-obrazovanjem, čitanjem, druženjem, neprekidnom razmenom energije...Pošto nemamo ni na šta da se oslonimo spolja, jer su sve sami fantazmi, onda da bar iznutra imamo neki stub. To se zove integritet. Mediji treba da se konzumiraju vrlo obazrivo, kao antibiotici-jednom na osam sati i druga vrlo važna stvar, ne sme da se tera moda u najširem smislu: Na radim i ne nosim ono što svi nose, ne idem tamo gde svi idu.

Prihvatite svoje mane i niko vam ništa neće moći !