Jesam, navukla sam se na sreću. Navikla da budem pozitivna, jer je drugačije društveno neprihvatljivo. Svi žele u svojoj blizini pozitivne ljude, ne žele da slušaju jadikovanja, mučne priče i naklapanja o duši koja ponekad zaboli. Sve je ljepše kad je lakše, a sreća je laka kao šareni vazduh. Ako bi imala boju, sreća bi bila šarena, kao duga. A možemo li danas da budemo srećni kad vidimo da je planeta na izdisaju, a potomci najstarijih civilizacija u izbjegličkim kolonama? Sanjive i pune bola, dječije oči nas gledaju iza bodljikave žice. Oni su željni hljeba i sna, mi sreće. Pišemo o njoj, pričamo o njoj, držimo kurseve, obuke i seminare... Što je sreća? Postoji li?

Dijete je srećno sa kockom čokolade ili lokvom u kojoj može u gumenim čizmama da šljapka. Kako raste, sreća mu odmiče, uvijek mu do nje veći korak treba. Taj korak postaje onaj od sedam milja, ako počne da razmišlja o sreći. Kako bi mogao, u ovom svijetu blistavih i presrećnih, da budeš srećan? Pa, svi su već srećni! Mnogo srećni! I ti, što više razmišljaš, sve si manje srećan, a trebalo bi da je lako. Ne znaš, stvarno ne znaš, kako im polazi za rukom... Onda se uvučeš u sebe, i počneš da nabrajaš što sve imaš...ne smiješ da pomisliš na to što nemaš, jer to što nemaš i ne postoji... Brojiš, i pronađeš neke stvari za koje si mislio da ne postoje, a one su važne, jer, kad bi ti ih neko uzeo, ne bi bio  srećan. Ops...znači li to da već jesi srećan? Sa pogledom na brdo, a ne na bulevar? Sa jednim parom čizama, ali dvije zdrave noge? Baz pečata na pasošu, ali sa knjigom putopisa na stolu? Pa, i nije tako loše, za početak. Eto, sad znaš da si, što bi se reklo, srećan, ali znači li to da treba da se smiješ i da svakodnevno, dok trčiš  da obaviš tri posla u jednom danu, moraš da stavljaš osmijeh, kao orden, da te ne bi  zaobilazili  i gnušali  se tebe, jer, ljude koji nisu srećni niko ne voli. Kako je to tužno...

Ja sam srećna i tužna, ponekad oboje istovremeno. Samo, tugu čuvam za sebe, a sreću dajem drugima. Naučilo me moderno vrijeme da treba tako. Sakriti tugu, kao bolest ili kao ljubavnika. Ponekad, kad je krijem vješto i dugo, jako me zaboli. Toliko jako, da zaboravim koliko sam srećna. Onda ne želim da razmišljam ni o čemu, najmanje o sreći i  ljudima. Ne ide jedno s drugim, a razmišljanje o obije kategorije je baš mučno i ne vodi ničemu. Onda valja izaći na ulicu, sa osmijehom okačenim na čiviluku, pa koga sretnem, neka se čudi. Za svaki slučaj, kao spreman padobran, i srce ima osmijeh, ako se radost prepozna, mimo sreće i ljudi. Tek tako, u laganom hodu...