Postaviti nekome granicu znači odrediti šta mu je dozvoljeno, a šta nije. Dete nema još razvijen osećaj za realnost, tako da su njegove želje bezgranične. Ono ne razume da ono što želi, može da bude opasno i štetno. Takođe, nema ni osećaj za meru i po pravilu preteruje u onome što želi. Detetom upravlja princip prijatnosti koji nalaže da njegove želje moraju da budu ostvarene. U prvim fazama svog razvoja, ono funkcioniše prirodno, što znači da se u procenjivanju sveta oslanja na ono što oseća. Sve što mu je neprijatno, ocenjuje kao štetno i loše, a ono što mu je prijatno, kao korisno i dobro.
Princip prijatnosti izražava se kroz želje: kada dete ono što želi ne može da ispuni, tada se oseća osujećeno, frustrirano, dakle neprijatno. Što mu je želja važnija, to je neprijatnost više izražena. A kada mu je želja ostvarena, tada oseća prijatnost i zadovoljstvo. Ako mu je ostvarena želja izuzetno važna, tada će osećati sreću.
Ako roditelj želi da stalno usrećuje dete, moraće da mu ispunjava sve želje. Kada takvo dete odraste, biće nesrećno jer neće moći da se snađe u svetu u kome mu svi drugi ne ispunjavaju želje. Ono će biti šokirano kada shvati da to ne čini ni njegov emocioanalni partner. Zato su roditelji ti koji tokom detinjstva moraju da nauče decu kako da obuzdavaju svoje želje: da od nekih odustanu, a da ispunjenje drugih odlože na neko vreme. Tako mu pomažu da odraste u čoveka koji ume da kontroliše svoje želje. Osobe koje žele ono što je ostvarljivo, koje mogu da se strpe onoliko koliko je potrebno da bi ostvarili željeni cilj, imaće zadovoljan život.
Problem u postavljanju granica jeste u tome što dete to doživljava kao odbacivanje i negaciju ljubavi. Kada mu roditelji nešto ne dozvole ili zabrane, ono svojim emocijama jasno pokazuje da ga oni ne vole. Glavni razlog jeste to što dete ne razlikuje sebe od svojih želja. Ono pogrešno misli: ko odbacuje moju želju, odbacuje i mene kao osobu.
Budući da mnogi veruju kako su dobri roditelji samo kada je njihovo dete srećno, zbog opisane reakcije roditelja, misle da su zli roditelji, koji traumatizuju dete, tako da osećaju krivicu i popuste.
Umesto da nametnu shvatanje da upravo zato što ga vole neće da mu ispune neke želje, roditelji pristaju na detetovu pogrešnu logiku da je prihvatanje njegovih želja isto što i prihvatanje njega samoga.
Ispravno vaspitanje podrazumeva pružanje ljubavi i disciplinovanje. Ako roditelji dovoljno pokazuju detetu da ga vole, tada ne treba da postoji strah da će ograničavanje njegovih želja biti traumatično i da će to ostaviti posledice po njegov kasniji razvoj. Upravo suprotno: pokazivanje ljubavi pomaže detetu da razvije pozitivnu sliku o sebi kao vrednom ljudskom biću, a disciplinovanje mu pomaže da postane samodisciplinovano i da jednoga dana preuzme odgovornost koju treba da ima odrasla osoba.
Zadatak roditelja jeste da pripremi dete za samostalan život u društvu. Na tom putu nužan je je konflikt između roditelja koji zastupa društveno i deteta kojim upravlja biološko. Nije prijatno postavljati deci granice, ali to je dužnost oba roditelja. Ako se pretera u tome, dete će postati preterano skromno, a ukoliko mu se popušta, dete će biti razmaženo. Prava mera je između tih krajnosti.
Pitanja možete postaviti putem mail adrese bojanaostojic2002@yahoo.com
Ostale Bojanine tekstove možete vidjeti ovdje http://www.zenasamja.me/specijali/bojana-ostojic
Male bebe svaki trenutak koji su budne troše na istraživanje svega što ih okružuje i zbog toga im je potrebno mnogo odmora.
Čak i ako naše majke i bake nisu sujeverne, ne počnu da nas opterećuju šta smijemo, a šta ne tokom trudnoće da bismo rodile zdrave bebe, uvijek se nađe neka koja provjereno zna šta
Portal namijenjen ženama i svima koji žele da saznaju više o ženama. Mi smo tu, ne samo za modernu i savremenu ženu, nego i za one koje se ne osjećaju tako. Tu smo za majke, domaćice, poslovne žene, mlade i one u najboljim godinama. Svakodnevno spremamo za svakoga po nešto. Hvala vam što nas pratite ;)