Svako novo proleće donosi ideju o novom početku. Priroda se budi, a sa prirodom čovek ima potrebu krenuti u nešto novo i neistraženo. Kako većina nas nije sigurna šta je to novo šta želi započeti, prolećne aktivnosti se uglavnom svode na nove kolekcije u radnjama, novu boju kose, odlazak u teretanu, promenu navika u ishrani, spremanje stana ili početak nove veze. Ali šta ako prolećno posmatranje pokušamo doživeti kao istinsko spremanje sebe i sopstvenog života?

Mi smo svi taoci rutine. Čak iako naši životi imaju najbolji scenario u kojem smo završili fakultete i magistarske do tridesete godine, obogatili CV sa nekoliko zanimljivih poslova i sada smo se skrasili na jednom mestu, podigli kredite i zasnovali porodice, teško da se ponekad ne zapitamo OK i šta sada? Većina ljudi mrzi ponedeljak, a dani se nižu u čekanju vikenda i godišnjeg odmora. I tako se vreme mota, godine prolaze...Ljudi se zatvaraju sintaksom: „ Dobro je pa imam posao većina ga nema“, ali da li je to zaista smisao našeg postojanja? Biti trajno definisan jednom odlukom. Ili sa nekoliko njih. Natali Sisson je žena koja je napustila poziciju marketing menadžera, dakle odličan  plaćen posao i u svojim zrelim godinama odlučila započeti online biznis. Njen fenomenalni blog govori o tome, kako je najteža prepreka na koju smo pristali, metaforično nazvana kućni prag. Da se život počne krojiti vlastititim sistemom vrednosti na koje želimo pristati. Ako mene pitate, videla sam, da su ovog proleća pantalone sa svetnim dezenima must have i da je kratka kosa potpuni hit, kao i da bi svaka žena u torbici trebala imati jedan jarko narandžasti ruž, ali pre svega preporučujem neke konkretnije promene poput Natali Sisson.

Za odluke poput njenih potrebna je hrabrost. Nemojmo zapadati u rutinu i da smo mimo sveta, kako nam često okolina zna reći.

A ako me pitate ko je hrabar, reći ću Vam samohrana mama, samo jedna u nizu. Naime dok sam pila prvu jutarnju kafu i gledala Jutarnji program, išao je prilog o samohranoj mami petogodišnje devojčice koja je usvojila jednogodišnjeg dečka. Njegov osmeh, izmamio mi je suze na lice. Gledam njegov osmeh i razmišljam o bezbroj tekstova koje sam pročitala o zlostavljanju dece koje nema ko da spase!

Kasnije, na osamnaestom rođendanu, od ćerke moje prijateljice, razmišljam o tome kako se slavljenice sećam još kada se rodila, naučila prve korake, njene prve svećice na rođendanskoj torti i kako su naši životi dovoljno veliki za velike odluke i jednako tako mali, ako nemamo hrabrosti da ih ostvarimo. I pitam se zašto ovog proleća ne bih učinila nešto što ću jednoga dana unucima nazvati odlukom života.

Šta god to bilo.