Pokušala sam par puta da skrenem pažnju tim osobama, da mi takvi komentari smetaju i da ni malo nije lepo tako nešto govoriti ali bilo je bezuspešno. Imala sam priliku da vidim koliko se ljudi muče da dobiju dete, da izleče bolesno i koliko sreće se pojavi u njihovim životima kad u tome uspeju. I takvi ljudi nikada ne mare za pol deteta. Sve što im je važno je da prošire svoju porodicu i imaju svoje potomke. Susretala sam se sa raznim porodicama ili od jednih slušala o drugima. U jednom restoranu gde sam radila, gazda je svojoj ženi kupovao zlato svaki put kada mu rodi dete. Za sina joj je kupio debeli zlatni lančić sa velikim zlatnim krstom koji mora da nosi svaki dan. Bila sam šokirana tim činom. I ne želim ni da razumem takav gest, jer mi je apsurdan. Za drugi posao dadilje koje sam takođe radila, nametale su mi se porodice koje su teško dobijale decu, godine pokušavanja, insiminacije, veštačke oplodnje... I onda gledam kako mi teške volje i sa velikim strahom ostavljaju svoje dete na čuvanje jer im je ono sve i znaju koliko ljubavi i truda je uloženo u to biće. I taj njihov strah sam jako dobro razumela i jednim delom je bilo lepo videti njihovu i zabrinutost i sreću zbog sopstvenog deteta. Mnogo mi je bilo sipmatično kada mi je jedna mama rekla koja ima devojčicu od 8 godina i koja je već samostalna kako se ona sama zaigra ponekad i kako se zabrinula da li joj je dosadno sa njima pa je pitala da li joj je lepo sa njom i tatom i da li je srećna što su joj baš oni roditelji. J I još je dodala da ne može da dočeka da muž i ona završe sa poslom da provode vreme zajedno sa svojom devojčicom igrajući društvene igre i da su jedni drugima dovoljni da joj nije jasno kada drugi mogu da stignu da ispijaju kafe po kafićima i varaju svoje supružnike pored porodice koju imaju kod kuće. Evo, to se i ja pitam?

Kada sam pokušala da istražim zašto je ljudima važan pol, umesto odgovora na to dobila sam recepte kako da se dobije muško dete. Kako da se hranis, u koje doba da imate odnos, pun mesec ili podne, koje poze, kineska karta pola itd...

Takođe, porazila me je činjenica da su žene spremne da trpe bolan i skup test za rano otkrivanje pola koji je inače zabranjen, da bi mogle da abortiraju ako je devojčica. Gde je tad Božija pravda? I ti si nečija ćerka, kako te samo nije sram? Ili kako nije sram tvog izabranika da zavoli tebe ženu, a ne prihvati najlepši dar na svetu već ga tako surovo odbaci? I kako može da zaboravi da je i njega jedna žena rodila. Jedna majka odgojila. I koliko god jedan muškarac insistirao na tome da mu žena rodi sina, ne mogu da razumem tu ženu koja trpi takav pritisak i pristaje na bolne preglede i onda po vestima i novinama slede naslovi: ’’Da sam nosila devojčicu umesto sina, ne znam šta bih.’’ Ne, ne mogu da saosećam sa takvim ženama. Ne mogu ni da ih žalim. Ako ne znaju kakav blagoslov im je život pružio nisu zaslužile ništa bolje od života koji imaju. I ako bi pokušale da objasne da je to zato što vole svoje muževe ja onda ne znam šta je ljubav. Ili je neko ozbiljno pobrkao lončiće. Ne mogu ni da razumem one besmislene izjave muškaraca kada kažu kako je otac taj koji je stub kuće i kako on sve izdržava i doprinosi, a ne shvataju da zahvaljujući ženi (majci)  svaki taj dinar je bio dobro raspoređen. Pa onda žele sinove koji će biti naslednici njihovog dosadašnjeg prestola (veujem da se i dalje igraju kraljevstva iz 15. veka), samo što oni u tom svom ne znaju ništa dok im žena ne pokaže gde je šta. I onda će sinovi hvaliti majke i govoriti da su kraljice jer rađaju mušku decu i isto zahtevati od svoje žene. I igra prestola dobija smisao. Bolestan smisao.

Ne borim se za ravnopravnost polova, mi nikad ne možemo biti isti, niti trebamo to. Muškarac i treba da bude stub kuće, i treba da se zna ’ko kosi, a ko vodu nosi’, ali ne na ovakve načine. Sila je onda kada svoju ženu čuva i poštuje kao malo vode na dlanu pa ona iz zahvalnosti vrati duplo. To je zdrav odnos.

Jedan dečji psiholog i psihotarapeut koji je bio i školski nastavnik je izjavio veoma zanimljivu i vrlo poučnu rečenicu: ,,Kao iskusan hirurg koji je pažljiv kada seče, tako roditelji moraju paziti kada koriste reči. Jer reči su, za decu, poput noža. Mogu naneti možda ne fizičke, ali teške i bolne emotivne rane.’’

Rađajte, volite  i ne pravite razlike među decom. Pokažite im sopstvenim primerom da budu dobri i pošteni ljudi. To je jedino važno, to nam je svima zajedničko, za svakog čoveka, bila to devojčica – žena ili dečak- muškarac.

Anonimna XOXO