A šta kad je kraj ljubavi ???
Ekskluzivno za Montenegro Family Isidora Bjelica

A šta kad je kraj ljubavi ???<br>Ekskluzivno za Montenegro Family Isidora Bjelica

Retko ko normalan i pristojan stigne do Iguasu vodopada... Oni nisu izvikani kao oni na Nijagari, ni džet set prestižni kao oni Viktorijini, ali ipak nema tako zanimljivog mesta za ljubavnike kao što su baš ovi divlji, raspusni vodopadi na granici između Brazila i Argentine...

Nekako skoro svi turisti imaju važnija posla nego da baš njih obiđu, tu je Pariz, Njujork, pa safari u Keniji, na kraju krajeva i karneval u Riu pa sve redom do Tajlanda i Maldiva, Aspena i Venecije...

Treba biti potpuno lud ili zaljubljen pa potrošiti novac i vreme na to da zagazite u debelu džunglu oko Iguasu vodopada... Ipak ima i takvih ljudi, a među njima smo bili i mi, na možda najdekadentnijem mestu na svetu...Dok naokolo gamižu tarantule, zmije i svakojake zveri, u samom srcu džungle se nalazi nekoliko glamuroznih hotela koje vidite i dok letite helikopterom... Provala vode... šuma, šuma, nepregledna šuma i onda odjednom bazen, mermer i zaludni ljudi koji se sunčaju usred prašume... Odmah posle razgledanja vodopada iz vazduha , dok je ostatak naše grupe odlučio da se provoza čamcem oko vodopada, mi smo naravno pobegli u hotel Cataratas...
Sam hotel liči na neku južnjačku plantažu iz filma Prohujalo sa vihorom. Sa širokim stubovima, negovanim travnjakom, roskastom fasadom, voćnjacima i svedenom, otmenom poslugom... Kožnim salonima za pušenje i barom sa barmenom koji filozofira o kraju ljubavi.

Cataratas ima naravno i svoju draguljarnicu sa skupim brazilskim dragim i poludragim kamenjem, butike u kojima se prodaje brazilska čipka i na kraju jedan krajnje nadrealan bazen oko koga nema skoro nikoga izuzev onih ljubavnih parova koji su zbog strasti, svađe ili bolesti ostali ovde umesto da otkrivaju vodopade i prašumu...

U Cataratasu smo tako bili i mi lenji i dekadentni sa malom kćerkom od šest godina ,koja nije imala ni najblažu predstavu kako se nalazi daleko od Srbije; zatim jedan švalerski par koji je ležao pored bazena, onda jedan stari bračni par koji je odustao od tumaranja zbog umora i bolesti, i na kraju jedan sredovečan par koji se sakrio ovde u sred džungle i koji ćuti zbog jake svađe...

Umesto da gledam vodopade, silinu vode i gustinu šume, umesto da jurim vidikovce za fotografisanje, umesto da gledam drago kamenje i brazilsku čipku, umesto da kupujem peruške od indijanaca... ja sam izabrala da gledam ove tri ljubavi udobno zavaljene u ležaljke otmenog „leptir“ hotela u kome je vreme stalo, u kome vazduh miruje, u kome je bazen sasvim prazan, a barmen priča o kraju ljubavi...

Mesec je februar, a napolju plus četrdeset.
Majka mi šalje poruke da u Beogradu pada sneg i da se smrzavaju... Mesec februar na bazenu hotela Cataratas ,u sred brazilske džungle, je najluđe mesto na svetu gde čovek može ležati i gledati ljubavi... Kao da smo umrli ili otišli na drugu planetu, kao da smo u snu punom nelogičnosti, mirisa, vrućine i luksuza... Pijuckam hladan martini i posmatram parove koji su odabrali da ovaj februar budu baš ovde, u sred ove džungle, u hotelu u kome ste sklonjeni od vascelog sveta i gde južnoameričko sunce sija najjače, a voda udara najbesnije ,a tišina je apsolutna...

Stari par sedi i u tišini prelistava engleske novine, ne gledaju se i ne razgovaraju...Popili su lekove i sad provode jedno dosadno jutro na najuzbudljivijem mestu na svetu. Švalerski američki par se kikoće i vata, a onda ona ustaje svakih desetak minuta i potapa se u sasvim prazan i dugačak bazen. On je gleda i smeška se, ali stalno uzima mobilni... verovatno šalje ženi poruke sa lažnog poslovnog puta. Ona to vidi i pita se da li će joj večeras ili sutra reći da je gotovo. Da li će to reći uz imperijalni topaz ili bez ijednog poklona...

Sredovečan par ćuti dok se njihova desetogodišnja devojčica ljulja na ljuljaški sa koje se vide vodopadi... Ona ni ne sluti da je mami dosta tate, a da je tati dosta mame... Da je ljubav gotova... Kako to devojčica i da pretpostavi kada se nalazi na najuzbudljivijem mestu na svetu, u zimi koja je leto, na bazenu koji je u sred džungle, na ljuljaški sa koje se vide najveći vodopadi na svetu, oko kojih gamižu tarantule...

Stara žena zapanjena u sebi činjenicom da je baka, a da je njen muž deda i da su se našli u tako čudnoj ulozi, na tako lepom mestu ,pogleda ga kao da nešto hoće da kaže, a onda odustane... Oni bi da imaju svoju ljubav, ali ona nestaje, curi sa materijom... Ljubav koja se topi, koja se savija, koja gubi snagu i gasi se...Ona bi svoju ljubav nazad, ali je nema. Izgubila se u njegovim lekovima za srce i u njenim jutarnjim bolovima, u koži koja se bora, u kostima koje su krte i lomljive i ne može joj pomoći ni ovo čarobno mesto... Mislila je da će ovo putovanje povratiti ljubav, ali paradoksalno tek sad je osetila kako je starost otima od nje, jer on ne može da obilazi vodopade zbog srca, a ona zbog kostiju... Pobeđena materijom koju joj oduzima ljubav ona gleda zavidljivo u mladu devojku sa svojim starijim švalerom i paradoksalno ne vidi da i tu ljubav nestaje... To se vidi svaki put kad on pogleda na svoj skupi sat ili u telefon... On se vraća svojoj ženi, svojoj svakodnevnici i ona mu je samo avantura...

Ono što je učinilo da ljubav počne ,sada čini da ode... Ona je samo avantura, pobedila je jačina njegove svakodnevnice i navike... Dok ulazi u vodu mlada devojka gleda čeznutljivo prema sredovečnoj ženi koja se krije iza sunčanih naočara... Zavidi joj na porodici, zavidi joj na kćerci na ljuljašci na mužu sa burmom na ruci... I dok joj zavidi ona ne vidi da je sredovečna žena baš danas na prelepom bazenu hotela Cataratas izgubila svoju ljubav... Otišla je u nepovrat, a da ni sama ne zna kako ni zašto... Muž na kojem joj mlada žena zavidi za nju je stranac koga ne podnosi... Ona gleda svoju kćerku koja se razdragana ljulja na februarskom suncu i pita se da li da to objavi, da javno kaže da je kraj ljubavi i ode, ili da nastavi da glumi da ljubavi ima... Da se fotografiše i pokazuje fotografije sa najuzbudljivijeg mesta na svetu i ko će još videti da na fotografiji nema ljubavi... Niko, svi će da joj zavide. Onda sredovečna žena pogleda staricu i shvati da će joj ljubav ionako odneti starost i uhvati je panika, a potom i nada da ima vremena za novu ljubav... Onda pogleda svoju kćerku i odustaje i dalje ćuti i niko ne zna da je ljubav prestala, da ne može očima da vidi svog dosadnog muža... Tako je to na plus četrdeset na februarskom suncu brazilskog hotela Cataratas... Mlada žena je gleda i misli kako je njena mladost nemoćna pred veličinom njegovog propalog braka koji je paradoksalno baš ovde na bazenu Cataratas vaskrsnuo... I tako u krug gledaju se tri žene- mlada, sredovečna i stara, a ljubavi nigde...

Okolo sede tri muškarca sasvim zaključani u sebe i ne vide ništa...Tako je to na februarskom suncu, dekadentnog i mirnog hotela Cataratas, dok svi drugi turisti gledaju Iguasu vodopade, a tarantule gamižu naokolo, dok u srednjoj prostoriji blistaju imperijalni topazi... Kako znamo kad ljubav nestane? - pita barmen dok mućka šejker i niko mu ne odgovara... Ko još priča sa barmenom u otmenom hotelu u sred džungle, dok napolju sija jako februarsko sunce... A zapravo koga briga što nestanu ionako nevidljive stvari poput ljubavi...

 

Tekst je preuzet iz časopisa Montenegro Family

O NAMA

Portal namijenjen ženama i svima koji žele da saznaju više o ženama. Mi smo tu, ne samo za modernu i savremenu ženu, nego i za one koje se ne osjećaju tako. Tu smo za majke, domaćice, poslovne žene, mlade i one u najboljim godinama. Svakodnevno spremamo za svakoga po nešto. Hvala vam što nas pratite ;)

PRATITE NAS NA

© 2011 zenasamja.me. Sva prava zadržana.