Krećeš da živiš i uživaš u životu, u svojim mislima i željama. Mirnije prihvataš neke životne situacije koje su te pre uzburkavale, jer si svesna da si ti jedini kapetan svog broda. Kormilo je u tvojim rukama i ploviš mirno i kada je bura i kada greje sunce. Spremna si na sve što donose situacije koje ne zavise od tebe i kada se nađeš u nekoj takvoj primećuješ da više nisi uznemirena kao pre.

Svi smo bar jednom u životu bili kapetani tuđeg broda i neko je bar jednom bio kapetan našeg.

Da bismo došli do trenutka kada uzimamo  život u svoje ruke, potrebno je da priznamo sebi uzrok zbog kojeg  smo izgubile svoje „JA", da odlučimo da li smo spremne da uzrok prevaziđemo i na kraju da  izaberemo metodu kojom ćemo se sebi vratiti.

Uglavnom čitamo psihološke knjige, slušamo savete psihologa ili popularnih kouč trenera, upisujemo časove joge i nadamo se nastanku mira u glavi u što kraćem roku. Slušanje tuđih saveta nas može trenutno osvestiti ili trgnuti iz nekih misli zbog kojih se osećamo loše, ali ne može nam promeniti percepciju shvatanja stvari zauvek.

Pored svih metoda koje postoje za vraćanje sebe - sebi, u jednu sam jedino sigurna da je efikasna.

Metoda osluškivanja sebe i primenjivanje unutrašnjih glasova.

Jedino mi možemo sebi da pomognemo  i zamislite, ne moramo da budemo psiholozi da bismo to znali ili u tome uspeli. Dovoljno je da budemo iskreni prema sebi i onome što osećamo. Mi smo najčešće prema sebi jako lažljive. Potiskujemo svoje želje, misli, suze, strahove, nadanja, a sve zarad nekog balansa i mira neke druge glave. Tako unosimo sebi nemir koji se taloži i u nekom trenutku postajemo žrtva svega onoga što želimo a nemamo hrabrosti da to naglas kažemo. Mi zapravo nemamo hrabrosti da ispunjavamo sebi želje, jer nam je vaspitanje i sredina nametnula obavezu da je ispravno ispunjavati prvo tuđe, kao i da dobro pazimo šta ćemo želeti, jer može da se desi da se naše želje ne svide svakom. Zato i završavamo na dnu mulja kojem smo dozvolile da se nataložili i da nas povuče. Tada obično mislimo da je za naše bolje kasno.

 Zaboravljamo da nikad ne smemo  dozvoliti sebi da mislimo da je kasno da budemo srećne!

 Nikada ne smemo dozvoliti da se zaboravimo!

Mi žene obično pustimo našu dušu da se izmuči, misleći da ćemo tako biti cenjene od strane onih zbog kojih svoje dostojanstvo stavimo pod tepih. Pa, upamtite da nećemo.

Odavno sam naučila da je dostojanstvo žene najmoćnije i jedino oružje koje ona ima.

Već sam pisala o tome da su naše telo i naš um naš hram i da samo mi odlučujemo koga ćemo u njega primiti.

Zato ženo, uzmi svoje dostojanstvo iz tuđih ruku, tako što ćeš početi da pričaš „NE" kad misliš „NE“, i zapamti da je najvažnije da tvoje „NE“ bude sa tačkom na kraju, ne sa zarezom. Uzmi svoje dostojanstvo tako što ćeš naglas reći šta ti prija, šta ti ne prija, šta želiš i šta ne želiš i napravi kompromis samo onda kada te isti ne kompromituje. Voli sebe. Oslušni sebe. Poštuj sebe.

P.S. Neka tvoja hrabrost bude veća od tvog straha.

#budidobrazenasebi

Ankica Palić

Instagram profil @ankicaa.p

Lični blog: https://zeenskisvet.blogspot.com

@ankicaa.p