Septembarska

Piše : Snežana Dakić Tomanović

Uglavnom su priče o mjesecima neinteresantne. Što bi se novo moglo reći, kad se svake godine taj isti mjesec ponovo javlja i nosi isto znamenje? Ipak, septembru ne mogu da odolim. A, onda, mora li svaka priča da nudi novo i nepoznato? Ajde da se šalimo, iako je prošlo ljeto. Ups, septembar je skoro cijeli u ljetu. Zašto onda nosi taj miris i zvuk jeseni? Valjda zbog početka školske godine. Zbog početka novog životnog ritma. Zbog početka ozbiljnosti. Svega...

Septembarska

Prije četiri godine, odlučila sam da se, baš na početku septembra, preselim u novi stan. Kad kreće novo sve, neka krene život i sa novog odredišta. Mogla sam da požurim i da sve završim u avgustu ili čak u julu, ali, kad mogu da biram, zašto da za početak ne izaberem septembar? On ima najljepše mirise i boje. Šljiva je modra, grožđe puno sunca i soka, smokva je nabrekla i pukla od raskoši. Septembar je raj, ali za one koji su još živi. Da nema mirisa udžbenika i tek rođenih svesaka, mislili bismo da smo mrtvi. Kaže mi prijateljica da je selo zakon, tamo nema knjižara i hartije, samo priroda. Neka, hvala. A što je sa zvukom motorne  šege koja od stabla pravi parčiće za ogrijev? Ima li težeg i bolnijeg zvuka od toga? Ne samo što se amputirano stablo sakati na manje komade, nego što, zavijajući, poručuje kako umiru topli dani i dolazi strašna i dugačka jesen, pa zima, i ko zna da li ćemo iz tog mračnog tunela izaći ikad... Uh... neću da idem daleko, grijeh je od septembra, dok traje, mislima se udaljiti makar na  tren.
Nekad  su u septembru mladići odlazili u vojsku. Postojali su i drugi vojni rokovi, ali je ovaj septembarski bio najljepši, najromantičniji. Rastajali su se na željezničkim peronima momci sa djevojkama, majke su sakrivale suze, društvo pjevalo pjesme. Odlazili su vozovi u nekakav sumrak ili svitanje, a nedugo zatim stizala pisma.  Njima se snažila ljubav, grlila i grijala, obećavala da se može izdržati i da će ubrzo odsustvo, pa opet iznova, tražeći od ljubavi da odoli iskušenjima i izazovima. Nekad je poziv na čekanje iz vojske djevojkama značio obećanje na zajedničku budućnost...Bilo je i onih vitezova koji su raskidali ljubavne veze, ne davajući nikome osjećaj odgovornosti i obaveze, pa kad se vrate, ako bude žara, biće i nove vatre. Nisam imala svog vojnika. Ponekad mi bude žao, makar zbog pisamai čežnje, ali mi bude i milo, jer za godinu dana čeljade sazri i razvije se u ko zna kojem pravcu i koliko... A ispraćaji su bili posebne žurke. Tu je vladala ta atmosfera prolaznosti života i brzih promjena, i nikad nije bilo lakše zaplesati i zaljubiti i se nego tad. Na ispraćaju, u septembru, u mladosti...              
Da, septembar je i pogled unazad, u mladost. U tihu čežnju i neostvarenu želju. U prećutanu želju, ubijenu na samom rađanju.
Kad dođe septembar, valja se zaljubiti. Ne znam kako se i kada danas zaljubljuju mladi, ali se mi, malo manje mladi, obavezno  zaljubljujemo u septembru. Ponekad se zaljubljujemo u iste ljude, u  neke  predjele, u jutro, u sumrak, u što god... mora se, valja preživjeti oblak i kišu.
I, dok mi kroz stan mirišu sveske i udžbenici, posmatram ćerku dok spava. Osmi razred, idealno vrijeme da krene da se zaljubljuje, da i ona septembru prikači tu svetu značku. Kad  priča o fizici,  ja razmišljam o njenom prvom poljupcu. Kad strahuje od matematike, ja već razmišljam o proslavama rođendana i igri fota. Tek rođena, nedovoljno izgrljena i izljubljena, još malo bih da prede u mome krilu, vrebam svaku priliku da je zadržim kad me zagrli, da je stisnem, da je zavrtim, da plešemo kao nekad... Znam da će uskoro početi da žuri, da nema vremena, da joj dosta toga kod mene smeta, da neću više biti najljepša i najpametnija... i znam, proći će godine, do jednog novog  septembra, kada će opet doći u moje krilo, tražeći ženski savez, podršku...
 I to je septembar, davanje krila životu, djeci. Svaki je septembar i njihov početak. Kreću, sanjivi i krmeljavi da nauče da plešu i da se rvaju, treba znati i jedno i drugo, za čovjeka i za nečovjeka. Za život.
Eto, ako ste mislili da ću pisati o školi, iznevjerila sam očekivanja. Život nam je škola cijelog života. Septembar je nešto više od toga, ona slatka i divna melanholija, neki rastanak, poljubac, zagrljaj, i opet ispočetka...Bi li život, kakav god bio, mogao biti bez septembra?                   

Snežana Dakić Tomanović
Snežana Dakić Tomanović

Ostale tekstove možete pročitati ovdje http://www.zenasamja.me/ specijali/snezana-dakic-tomanovic

O NAMA

Portal namijenjen ženama i svima koji žele da saznaju više o ženama. Mi smo tu, ne samo za modernu i savremenu ženu, nego i za one koje se ne osjećaju tako. Tu smo za majke, domaćice, poslovne žene, mlade i one u najboljim godinama. Svakodnevno spremamo za svakoga po nešto. Hvala vam što nas pratite ;)

PRATITE NAS NA

© 2011 zenasamja.me. Sva prava zadržana.