Što je vrednija stvar ili neki cilj u životu više se za njega moramo pomučiti. Roditeljstvo je najveća privilegija koju osoba može da ima, pa shodno logici stvari i najteža. Može se povući paralela sa hodanjem po žici. Pogrešan korak je lako napraviti. Kad posmatrate druge sve izgleda lako i jednostavno, ali kad vi treba da krenete, završite na pozadini i pre nego što se popnete.

Pitate se kako je to njima uspelo, kad vama deluje gotovo nemoguće. Ipak, život nas je naučio da ništa nije nemoguće, samo da biste nešto ostvarili morate prvo da promenite sebe. Zato i jeste teško, jer stare navike sporo odumiru i potrebno je dobro zapeti da bismo ih zamenili novim i boljim.

Tek kad postanete roditelj pred oči vam izlete sve manjkavosti vašeg karaktera.

Kad ne dajemo deci dobar primer ponašanja?

• Kad vičemo. Neispavani i umorni dobre ste volje koliko i Lignjoslav Pipak. Kad deci naiđe žuta minuta i počnu da histerišu i trče po kući kao pobesneli bizoni, namera vam je da im priđete sa ljubavlju i pažnjom, zagrlite ih, pitate ih šta nije u redu i šta žele. Ipak, sve što uspevate da izbljunete je jedno histerično ‘Smirite se!’ što upravo ima suprotan efekat, jer od vaše nervoze podivljaju još više.

Vikanje na decu neće pomoći ni vama ni deci. Vas će verovatno gristi savest kasnije, a deca će naučiti da komuniciraju prateći vaš šablon i postati prave galamdžije. Prvo proverite da li su deca gladna, da li im se spava, da li ih treba presvući ili ih možda nešto boli. Ukoliko nije ništa od toga onda im je verovatno samo dosadno.

Taktike kojima ja pribegavam kad krene bura su grljenje, golicanje, promena lokacije (deci brzo dosadi boravak u jednoj prostoriji i obično žele napolje) ili promena aktivnosti (kad im dosadi igranje sa njihovim igračkama, možete im predložiti npr. da vam pomognu da promenite posteljinu). Moja deca uživaju da mi pomažu oko ove aktivnosti koju su pretvorili u igru ‘Povuci- potegni’. Mama povuče jedan kraj čaršafa ne bi li ga zategnula, a deca sva srećna potegnu drugi kraj. Tako kroz igru uspemo i da obavimo nešto od kućnih poslova.

• Kad govorimo ružne reči. Obećali ste sebi da ćete se ponašati primereno i da nećete psovati ne samo pred decom, nego ni pred kim i to obećanje poštujete dok vas nešto ili neko ne izbaci iz takta. U afektu vam se psovke sa jezika otimaju kao psi sa lanca, a vaša dečica sve to brižljivo ponavljaju sa zadivljujućom preciznošću. Ne znaju tečno da izgovore svoje ime, ali nekim čudom psovke uvek umeju precizno da ponove.

Zamenite psovke nekim finim rečima i kad hoćete da opsujete izgovorite reč kojom ste zamenili dotičnu psovku. Lakše ćete vi sebe ispraviti, nego odgovoriti dete da prestane da govori ružne reči.

• Bacanje smeća gde stignete. Dok vas niko ne gleda frknete na ulicu papirić, žvaku, opušak od cigarete, jer u blizini nema korpe za otpatke, a vi ne želite da punite svoje džepove ili torbu smećem. Ja upravo to radim. Sve trpam u torbu ili čak nosim u ruci ukoliko je npr. kora od banane i bacim kad naiđem na korpu za otpatke. To je malo truda čiji bi rezultat bio brzo vidljiv, ukoliko bi ga svi uložili.

Posebno je interesantno kako se ljudi ponašaju u automobilu, pa na očigled drugih opušteno izbacuju smeće napolje. Da ne spominjemo prst zavučen u nos kod muške populacije, kao da nisu svesni da ih drugi ljudi mogu videti. Čitala sam davno jedan tekst da se ljudi u automobilu ponašaju kao da su u nekoj zaštićenoj kapsuli, koja ih sakriva od spoljnog sveta. Imamo utisak da nas drugi ne vide dok smo u automobilu i shodno tome smo prilično opušteniji, nego kad iz njega izađemo.

Moja mama uvek kaže: ‘Uradi nešto kad si sam, uradićeš i kad te je sram.’

• Ne koristite magične reči. Dete vas posluša i nešto vam dohvati, a vi mu ne zahvalite. Dajete mu nešto i ne setite se da kažete izvoli. Uradite nešto pogrešno i ne kažete izvini. Samo izdajete naredbe ‘Daj mi ono!’, ‘Uradi ovo!’ pri tom ne koristeći reč molim. Posle se štrecnete od nelagodnosti kad vam ono odgovori istim tonom ili pocrvenite kada to uradi nekom drugom.

Još jedna stvar koju često radimo deci je da ih prekidamo u sred rečenice. Žurimo, na pameti su nam neke druge stvari i nemamo strpljenja da slušamo dečja naklapanja i zapitkivanja o nekim banalnim stvarima.

Činjenica je da su stvari o kojima deca žele da nam pričaju veoma važne u njihovom svetu i da ih povređujemo (iako nam to nije namera) kada ne saslušamo šta nam žele reći šaljući im poruku da nam njihovo mišljenje nije dovoljno važno da bi ga čuli, što se negativno odražava na dečje samopouzdanje.

Konstantno dečje zapitkivanje ume da bude zamorno, ali je lepo kada su radoznala i željna da nauče. Sigurno vam je draže to, nego da su nezainteresovana za svet oko sebe.

Kada prekidamo decu u sred razgovora, misliće da je u redu da i ona prekinu nekog drugog i neće naučiti da budu dobri slušaoci i nesebični u komunikaciji. Čovek koji drugom posveti vreme pažljivo slušajući šta mu se govori i ne prekida drugu osobu dok izlaže svoje mišljenje je svima omiljeni sagovornik.

U suštini većina ljudi je navikla da tako komunicira sa svojim porodicama i bliskim prijateljima, pa ispada da što nam je neko bliži ružnije se ophodimo prema njemu. Greške koje svakodnevno pravimo postanu veoma vidljive u odgoju naše dece. Ukoliko ranije počnemo da ih ispravljamo kod sebe, poštedećemo sebe glavobolje u budućnosti uzrokovane nevaspitanjem naše dece.

• Kad smo za stolom. Ukoliko se i okupite kao porodica da zajedno ručate (obično to bude nedeljom, obzirom na različito radno vreme roditelja), u većini slučajeva je i uključen televizor u pozadini koji svi gledaju. Zajednički obrok je prilika da roditelji posvete pažnju deci, a i pokazatelj poštovanja. Zamislite da ste na ručku sa poslovnim partnerom i većinu vremena provedete pogleda uperenog u televizor. Prikačio bi vam epitet da ste nepristojni i uvredio bi se.

Takođe nešto što retko ko praktikuje je da isključi zvono na mobilnom telefonu dok ruča. Čim telefon zvrcne roditelj skače na noge da se javi. Sutra kad vam dete bude tinejdžer i potrči da odgovori na poziv sigurno ćete mu reći ‘Prvo završi jelo, nigde ne gori!’.

Upravo tako, vreme obedovanja sa svojom porodicom je jedan lep ritual koji vaša deca treba da ponesu u budući dom kad zasnuju svoje porodice. Stoga, isključite telefon i televizor, pustite neku opuštajuću muziku i uživajte. Ne zaboravite na magičnu reč prijatno i molim vas tate suzdržite se od podrigivanja.

Kakva još ružna ponašanja odrasli praktikuju?

• Zevanje bez podignute ruke preko usta (ne moraju svi da vam vide resicu u grlu.)
• Mokrenje na ulici. Ako žene mogu da se suzdrže i stisnu petlju do prvog toaleta mogu i muškarci.
• Pljuvanje. Grozna navika.
• Duvanje nosa uz pomoć dva prsta i izbacivanje sadržaja na ulicu. Još gora.

Mislim da je ovo nabrajanje i više nego dovoljno. I sa ovim imamo pune ruke posla. Svakako da ima dosta fino vaspitanih roditelja, koji imaju fino odgojenu decu. Sve pohvale za njih.

I za kraj:

Nikada ne treba decu kriviti za greške koje su napravili, već smo krivi mi roditelji što ih nismo bolje naučili.

Izvor: Adria Daily