Ljudi danas tokom svog života ulaze u mnogo više emocionalnih veza nego što su to činili pre jednog veka. Uobičajeno je da mlade osobe imaju pet-šest ili više partnera pre nego što stupe u ozbiljnu vezu. Zato i koristim reč „zabavljanje“ kako bismo razlikovali „neozbiljne“, eksperimentalne veze od onih ozbiljnih koji su stvarni pokušaji zajedničkog života. Posledica takvih promena ogleda se u tome da je mnogo više raskida nego što je nekada bilo, ali oni više nemaju onaj značaj koji su ranije imali.

Iako su raskidi uvek neprijatni- i onome ko je ostavljen i onome ko ostavlja- oni najteže padaju osobi koja je ostavljena. Ona prirodno oseća frustraciju jer ne može da zadrži partnera i zato tuguje zbog gubitka. Svrha tugovanja jeste prihvatanje novonastale stvarnosti i postepeno emocionalno „ razvezivanje“ od voljene osobe. U suštini, to je spor proces koji traje nedeljama i mesecima, a uobičajeno je da tugovanje traje šest nedelja. Kada se ono završi, ostavljeni partner preboli gubitak, tako da za njga nekada voljena osoba više nema emotivnu važnost.

Svako može da bude ostavljen bez obzira na to koliko je lep, zabavan, bogat ili uspešan. Raskid je uvek posledica toga što ljudi imaju različite predstave kako emotivna veza treba da izgleda, pa se u vezi osećaju nelagodno. Kada shvate da sa određenom osobom ne mogu da ostvare zadovoljavajući emotivni odnos, odlučuju se za raskid. Zato emocionalno zreli ljudi takvu situaciju prihvataju kao tužnu činjenicu i ne povezuju je sa osećanjem vlastite vrednosti.

Međutim, upravo doživljavanje raskida i ponašanje nakon njega, ukazuje da mnogi ljudi nisu emocionalno odrasli. Oni rastanak doživljavaju iz onog „unutrašnjeg deteta“ u sebi koje razmišlja da li vredi kao ljudsko biće na osnovu toga da li se drugome dopada ili ne, da li ga drugi prihvata ili odbacuje. Za njega je raskid dokaz kako ne vredi dovoljno da bude prihvaćeno. Zato ostavljena osoba misli da onaj ko odlazi vredi, a ona ne i zbog toga ne reaguje samo tugom, već snažnom uvređenošću i besom. Onaj ko ostavlja odlazi kao pobednik, a onaj ko je ostavljen ispada gubitnik. Takvo mišljenje pripisuje drugima i pred njima oseća poniženje.

Pripisujući raskidu značenje neopravdanog gubitka dostojanstva i lične vrednosti, ostavljena osoba pretvara ga u životnu katastrofu i poraz. Iz takvog shvatanja izrastaju osećanja prezira i mržnje prema bivšem partneru. Ostavljena osoba može da mu nanese bol i to često prerasta u različite psihološke igre osvete: želja da se bivšem partneru naruši ugled i reputacija ili materijalni gubitak.

Ovo je neophodno da znamo i kao roditelji, jer će i naša deca biti u situaciji da ih neko ostavi. Naš cilj je da im pomognemo da raskid ne povežu sa gubitkom lične vrednosti. Kada bismo to postigli kod ljudi koje volimo, tada bi na ovom svetu bilo mnogo manje bola zbog neuspelih veza i brakova.