Ima li šta lepše od ushićenja i pri pomisli na „njega“-drugu polovinu, srodnu dušu, najboljeg ljubavnika na svetu, naj, naj...? Zaljubljenost, koja može trajati i godinama, nestajati pa se ponovo javljati, jak je motivacioni pokretač, ali često stoji na staklenim nogama. Naime, objekat zaljubljenosti jeste realan, ali koliko realno zaljubljena osoba može sagledati svoj objekat, individualna je stvar. Dok jedni, oni „ racionalniji“, dobro promisle pre nego što sebi dozvole da se zaljube, a nakon toga sve od sebe daju da se „održe u budnom stanju“, drugima se, pak, zaljubljenost desi. I, kada se desi, nepogrešivo znamo-to je to! A da li je baš tako?

Da li je istina ono što nas majke često savetuju: nikada ne ulaziti u zajednički život s muškarcem koji prethodno nije živeo sam, onim koji je čitav život proveo pod skutima svoje mame-znaju samo žene koje je zadesio problem „maminog mezimca“.

Realnost „leptirićima“ vezuje krila

U stanju zaljubljenosti, kao i u nekim drugim situacijama, čovek je skon idealizovanju, u ovom slučaju partnera-mane ne uviđa, tu su samo vrline, loše osobine i nedostatci za njega praktično ni ne postoje. Sveprisutan je sindrom „ ružičastih naočara“, mnogi čak u njemu i uživaju. I treba da uživaju, jer činjenica, nakon što ružičaste padnu, najverovatnije će ih zameniti neke sa foto grej staklima, na površinu tada ispliva sve što do tad nije. Otkriće da osoba pored i nije baš „ princ na belom konju“ može da sruši snove. Naime, u prvoj, mnogi misle i jedinoj fazi zaljubljenosti, kao da smo obnevideli. Uživamo, praktično u stvorenju koje ne postoji, u onome što smo sami napravili od partnera, našoj nerealnoj, idealnoj slici. I, kada spoznamo realnost može nas zadesiti osećanje beznađa, propasti sveta, kataklizme....

Kad se „ohladimo“ sledi ljubav

Živeli smo u iluziji, živeli tu iluziju i uživali u njoj. Nastupa razočarenje u partnera, ali i u sebe, kajanje, pa i samokažnjavanje...Sledi prekid odnosa, često ukoliko je veza bazirana prvenstveno na toj površnoj emociji. Ukoliko od partnera nismo napravili baš njegovu suprtonost i osoba ipak poseduje određene kvalitete koji su nam bitni, emotivno smo se vezali, ali vezali i na drugim nivoima-zaljubljenost može naslediti pomajka ove emocije: ljubav. Tako s partnerom nastavljamo da uživamo u nečem drugačijem ali i dalje lepom, nesavršenom doduše, ali sa stabilnijom osnovom, u nečemu monotonijem doduše...dok-gle, ružičaste naočare ponovo na vidiku! I on je opet naj, naj....on ili neki drugi. Kako jedno od onjašnjenja stanja zaljubljenosti kao emocionalnog stanja koje je rezultat projekcije idealizovane predstave o osobi pojašnjava, bez idealizacije ni nema zaljubljenosti. A činjenica da smo zaljubljeni upravo u svoju projekciju ideala-poražava. Svako je prošao kroz to.... i opet će proći.

Nesavršenost ljudskog bića, baš ono što nas čini različitima i živima, upravo nas i dovodi u problem-situacije, ali ujedno omogućava da proživljavamo nešto tako lepo, pa bila to i sama iluzija.

Sledećeg petka nastavljamo u istom ritmu, Kako (pre)živeti s manama partnera