Podjela divljači obično se vrši na krupnu i sitnu divljač. Krupnu divljač čine: jelen, srna, divlja svinja i divokoza, dok se u sitnu divljač ubrajaju: zec, divlje guske i patke, divlji golubovi, fazan, prepelice, jarebice i druge vrste.

U odnosu na meso domaćih životinja meso divljači je znatno zdravije. Jedna od njegovih glavnih osobina je veoma mali procenat masnoća, a samim tim i niska kaloričnost. Naime, divlje životinje u svojoj ishrani ne koriste koncentrisanu hranu i znatno više se kreću od domaćih životinja, pa je i logično da je njihovo meso manje masno i manje kalorično. Primjera radi, 100 grama srnećeg odreska ima svega 134 kalorije, znatno manje nego što ima odrezak domaće svinje (214 kcal). Meso divljači bogato je proteinima, gvožđem, selenom i kompleksom vitamina B.

Zbog drugačijeg načina života u prirodnom okruženju, puno kretanja i drugačije ishrane, divlje životinje imaju tamnije i žilavije meso, pa se u ishrani preporučuje meso mlađih jedinki, jer je manje žilavo i dosta ukusnije. Ono je karakteristično po tamno crvenoj boji i bijeloj masnoći. Svježe meso divljači u frižideru se može čuvati dva, najviše tri dana, dok je meso iz zamrzivača najbolje utrošiti maksimalno za 6 meseci.

Osnovno pravilo u pripremanju specijaliteta od divljači jeste da meso mora da bude dovoljno mekano. Za omekšavanje se uglavnom koriste razne vrste rasola i raznovrsne marinade čiji je glavni sastojak sirće. U pripremi rasola i marinade se u manjim količinama koriste i vino, voda, korenasto povrće i razne začinske biljke, najviše lovorov list, karanfilić i biber u zrnu. Najprije se kuvanjem pripremi rasol i njime se preliva meso, a zatim se vrši mariniranje mesa. Proces mariniranja traje nekoliko dana, uz povremeno okretanje mesa.

Meso divljači može da se kuva, dinsta ili peče. Za pečenje i dinstanje najbolje je upotrebiti meso od buta i zadnje noge, dok se prsa, prednje noge i vrat najčešće koriste za kuvanje supa i čorbi. Od kuvanog mesa se mogu pripremati i paštete. Pečena divljač služi se sa tamnim sosom, koji može biti pikantnog ili slatkastog ukusa. Kao dodatak najčešće se upotrebljava kompot koji se priprema od džema od brusnice i koristan je jer u znatnoj meri ublažava miris divljeg mesa.

Obzirom na njegovu nisku masnoću, meso divljači se obično špikuje slaninom. Ako špikovanje obavljate iznutra, meso će biti sočnije. Špikovanje se može vršiti i provlačenjem slanine iglom kroz meso, pri čemu delovi slanine ostaju na površini, što će učiniti da sos bude ukusniji. Pernata divljač se, osim špikovanja može obložiti kriškama slanine, što se i preporučuje kod pečenja.

Ukoliko se meso priprema dinstanjem, koriste se korjenasto povrće i začini. Dinstanjem se prave gulaš ili paprikaš od divljači.

Jedan od najukusnijih specijalteta od divljači jeste pašteta koja se priprema od kuvanog mesa fazana. U paštetu se dodaju luk, maslac, kisela pavlaka i razni začini.

Prije nego što se termički obradi, svježe meso mora dva dana da odstoji u rasolu i potrebno je povremeno ga okretati. Ako se za pripremanje jela koristi smrznuto meso, koje je mekanije, nije neophodno pripremanje rasola, mada se u praksi i ono najčešće stavlja u rasol, kako bi imalo bolju aromu. Osim sa korjenastim povrćem i različitim marinadama, veoma dobru kombinaciju jednistvenog ukusa predstavlja i divljač sa borovnicama.

Za ispiranje zečetine i srnetine nikako nemojte koristiti vodu, nego meso obrišite kuhinjskim ubrusom, a ukoliko postoje krvava mjesta, isperite ih sirćetom. Meso od ostalih životinja se vrlo kratko i pažljivo ispira samo sa spoljašnje strane, dok je unutrašnju stranu potrebno samo dobro obrisati. Miris divljači se ublažava kiselom pavlakom, pekmezom, kompotom i raznim pikantnim i slatkim sosovima.

U najbolje specijalitete od divljači ubrajaju se: srnetina na lovački način, pečeni fazan, pikantni vepar, dinstana divlja patka, zečetina na toskanski način itd.